Sadašnjim tempom rasta BDP, Srbija će tek za 100 godina dostići prosečan standard EU

Za razliku od predsednika Aleksandra Vučića, koji je nedavno rekao da će Srbija već „za 15- 20 godina nadoknaditi razliku od 200 godina“, ako srpski bruto domaći proizvod nastavi da raste četiri, a u Evropi od 0,2 do 0,5 odsto godišnje, ekspert za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije Branimir Jovanović mnogo je veći pesimista. Sa prosečnim tempom rasta BDP-a iz prethodne decenije, građani Srbije na prosečan standard EU mogu da računaju tek za sto godina, kaže za Radar ekonomista koji je doktorirao na Univerzitetu u Rimu, od 2017. do 2019. bio savetnik ministra finansija, a pre toga istraživač u Centralnoj banci Severne Makedonije.

Kako vama iz Beča izgleda ekonomska situacija u Srbiji u odnosu na ostale zemlje iz regiona i šta vas najviše brine?

U odnosu na druge stanje nije tako loše, jer je po privrednom rastu u prvoj polovini godine od 4,5 odsto Srbija u prvih pet zemalja Evrope, a rastu i plate. Po većini indikatora bolja je od Albanije, Severne Makedonije i BiH, a tu je negde sa Crnom Gorom. S druge stranje, stanje nije baš tako sjajno, kao što vlast nastoji da predstavi. Pre 10 godina dohodak po stanovniku u Srbiji bio je 40, a sada je 44 odsto proseka EU. Za celu deceniju ta razlika smanjena je za samo četiri procentna poena. Ekonomska konvergencija je očito prespora i biće potrebno više od 100 godina da Srbija dostigne nivo razvoja EU.

Kako u odnosu na to tumačite reči predsednika Vučića i ministra Malog da je Srbija „najbrže rastuća ekonomija u Evropi“, zbog rasta u drugom kvartalu od 4,7 odsto?

Dugoročne projekcije ne mogu se bazirati na podacima za samo dva kvartala, već na duži rok, a tako posmatrano srpska privreda sporo napreduje. Sada raste brže zato što je u prethodne dve godine rasla sporije od većine u regionu, jer zbog specifičnih odnosa sa Rusijom više oseća posledice rata u Ukrajini. Drugo, ne svodi se sve na rast BDP-a. Može on da raste i 10 odsto godišnje, a da pri tome većina građana nema nikakve koristi od toga, jer sve pare završe u rukama malog broja ljudi, bliskih vlastima. Takav rast običnim ljudima ništa ne znači. Navešću banalan primer, ako biste posekli sve šume i izvezli balvane BDP bi vam porastao 10 odsto. Da li to znači da biste živeli 10 odsto bolje? Naravno da ne biste. Veliki problem u Srbiji je socijalna nejednakost, jer svaki peti stanovnik živi u siromaštvu, a stopa siromaštva je za desetak godina smanjena sa 22 na 21 odsto. I to je dokaz da ne sme fokus biti samo na povećanju BDP-a i prosečnog dohotka po stanovniku, već i na raspodeli tog dohotka, da se smanji siromaštvo.

Početkom septembra Vlada je odlučila da do kraja oktobra smanji cene 81 proizvoda. Da li je to pravi lek za inflaciju i kakvo je iskustvo drugih zemalja koje su primenjivale slične mere, uključujući i ograničavanje kamatnih stopa na kredite?

Nikada nisam bio protiv ograničavanja cena, ali sada nije bilo potrebe za tim, jer je inflacija stabilizovana na 4,3 odsto, a prošle godine bila je 15 odsto. Tada bih podržao takvu meru, sada ne mogu, jer je zakasnela i svodi se na čist populizam. Tim pre to se cene ograničavaju na samo dva meseca, a analiza Bečkog instituta, kojom su bile obuhvaćene sve zemlje regiona, pokazala je da takva mera može imati pozitivne efekte i usporiti inflaciju samo ako se primenjuje na duži rok. Ako se zamrznu na samo dva meseca, cene posle toga mogu porasti više nego da nisu ni bile ograničene i onda ta mera nema praktično nikakvog efekta. I ograničavanje kamata je zakasnela mera, jer su one već počele da padaju u svim zemljama, osim u Rusiji i Turskoj. Čak su i kamate komercijalnih banaka na nove kredite u Srbiji već počele da padaju, a vlast se tek sada setila da ih ograniči i to na nivou koji je veći nego što su one trenutno, tako da ni ta mera neće imati nikakvog efekta, osim možda na smanjenje kamata na kreditne kartice. Jedini cilj ovih mera je da vlast stvori utisak da brine o građanima, a oni od toga neće imati nikakve koristi. Sa makroekonomskog stanovišta, država bi više trebalo da se trudi da poveća plate, nego da kontroliše cene. Logično je da sve manje razvijene zemlje teže da se približe razvijenim, i po cenama, ali i po platama. Za par decenija cene u Srbiji biće iste kao u Austriji i to ne možete sprečiti, a ono što možete je da vlast gleda kako da ubrza rast plata, da se i one izjednače. To je prevashodni posao političara, bolje da gledaju kako će stvoriti uslove koji će to omogućiti nego da smanjuju cene.