Bekstvo iz zamke Vašingtonskog konsenzusa

Ipak, takva disciplina ne važi za Sjedinjene Države, što im je omogućilo da slatkorečivošću privole ljude da štede kod njih u cilju održavanja sve većeg deficita na tekućem računu. Takvo stanje moglo se nastaviti u nedogled, budući da je Amerika bila voljna da održava hronični spoljni deficit, a druge države težile su stalnom suficitu. Ipak, pucanje kreditnog mehura označilo je kraj toj praksi, što je razotkrilo preveliku zaduženost u domenu prodaje nekretnina. Aktuelna finansijska kriza otkrila je koliko je nepravedan takav sistem, budući da je kriza koja je nastala u SAD najviše štete nanela perifernim državama.

Međunarodni finansijski sistem ima neobičan zadatak: pružanje zaštite perifernim državama od oluje koja je počela u centru, odnosno u Sjedinjenim Državama. Budućnost međunarodnog finansijskog sistema zavisi od stepena do kojeg će uspeti da se uhvati u koštac s tim zadatkom. Ukoliko ne bude kadar da obezbedi značajnu pomoćperifernim državama njegova snaga postajaće sve manja. Pomoćje potrebna da bi se zaštitili finansijski sistemi perifernim državama, uključujući obezbeđivanje finansijskih sredstava za trgovinu, kao i omogućilo vladama takvih zemalja da primene nove fiskalne mere. Prvi princip zahteva pokretanje velikih fondova za vanredne situacije, iz kojih će sredstva biti davana u kratkom roku i na relativno kratke vremenske periode dok drugi princip podrazumeva dugoročno finansiranje. Ipak, ostaje činjenica da je gotovo 200 milijardi dolara, koliko u fondovima koji nisu aktivirani poseduje Međunarodni monetarni fond (MMF), nije ni približno dovoljno da bi se ponudila značajna pomoć, imajući u vidu potencijalne potrebe. Dakle, šta bi trebalo učiniti?

Najjednostavnije rešenje je štampanje novih količina novca. Mehanizam za pokretanje Specijalnih prava za štampanje (SDR) većpostoji. Stoga, sve što je potrebno za njegovo aktiviranje jeste da takvu meru odobri 85 odsto članica MMF. U prošlosti SAD su se protivile tome. Ali, štampanje dodatnih količina novca predstavlja valjan odgovor na kolaps kredita. To je ono što SAD sada čine na domaćem nivou. Zašto to ne učiniti i na međunarodnom nivou? Ipak, ironija je u tome što primena sistema Specijalnih prava za štampanje ne bi odigrala značajniju ulogu ukoliko bi obezbedio kratkoročnu likvidnost, ali bi bila od velike pomoći tako što bi omogućila perifernim državama da primene nove fiskalne mere ukoliko bogate države pozajme ili doniraju sredstva siromašnim državama. Najveću korist od toga imale bi siromašnije države koje su podložne najvećim udarima.

Međunarodni finansijski sistem bi na taj način ponovo uspostavio kontrolu nad fondovima iz kojih se daju donacije i postarao se da sredstva budu potrošena na valjan način. Ukoliko shema SDR bude primenjena u širim razmerama, na primer ukoliko budu štampane novčanice u ukupnoj vrednosti od bilijardu dolara, takvo tobože milosrdno delo bogatih država bilo bi u njihovom sopstvenom interesu, budući da bi značilo stimulisanje globalne privrede i osnažilo tržišta na koja izvoze artikle. Takođe, ukoliko bi pristale na štampanje novih novčanica, najvažnije razvijene države dale bi zajedničke garancije, u okviru dogovorenih granica, za dugoročne vladine obveznice koje su izdale periferne države. Istovremeno, države koje teže stalnom suficitu bile bi podsticane da investiraju deo svojih novčanih rezervi ili sredstva iz samostalnih novčanih fondova u dugoročnije vladine obveznice manje razvijenih država. Najveću korist od toga imale bi razvijene periferne države, poput Južne Afrike i Indonezije, što bi bilo praćeno delotvornim makroekonomskim merama. Budući da shema SDR nije delotvorna prilikom obezbeđivanja kratkoročne likvidnosti, to mora biti ostvareno na druge načine. Države koje teže stalnom suficitu uporedo s investiranjem u dugoročne vladine obveznice mogu dati donacije novom fondu MMF, koji bi podrazumevao obezbeđivanje kratkoročne likvidnosti. Takva shema omogućila bi na primer Brazilu, čije rezerve iznose gotovo 200 milijardi dolara, da zaradi samo 23,4 milijarde dolara. Stoga, fleksibilniji kratkoročni fondovi omogućili bi povoljnije uslove.

Gledano u dugoročnijim terminima, međunarodna bankarska pravila trebalo bi da omoguće dotok kapitala u periferne države. U kratkoročnom terminu, centralne banke razvijenih država trebalo bi da izvrše pritisak na komercijalne banke da izmene kreditne linije. Taj proces bi možda trebalo da koordinira Banka za međunarodna poravnanja (BIS). Neće biti moguće sprovesti većinu ovih mera bez pokretanja pitanja o redistribuciji kvota. To bi bilo u interesu i SAD i Evrope, budući da ukoliko se te dve strane ne odreknu pojedinih glasačkih prava, postoji mogućnost da se države koje su u usponu okrenu bilateralnim i regionalnim dogovorima umesto saradnji s Međunarodnim monetarnim fondom. To pitanje verovatno mora biti razmatrano u svakom slučaju, ali biće potrebno vreme da bi se pronašlo rešenje. Najbolji princip bio bi obezbeđivanje podrške za masovnu primenu sheme SDR, što bi bilo omogućeno pokretanjem pregovora. Nova administracija SAD ispunila bi očekivanja svetske javnosti ukoliko bi pokrenula ovo pitanje.