„Beogradsku berzu nikad nisu voleli ni domaći kapitalisti ni država“: Stručnjaci o Miškovićevoj ideji da se osnuje regionalna berza

„Ta ideja je odlična, ali Mišković je jedan od najvećih kapitalista u Srbiji, pa nije doprineo ni razvoju domaće berze i na njoj listirao svoje firme. Možda Mišković čeka da se napravi ta berza, pa da listira svoje kompanije. Makar je bolje da je rekao, nego da nije“, naveo je broker Nenad Gujaničić.

Dodao je da, kada bi se formirala regionalna berza, na njoj bi se pojavile velike kompanije i bila bi prepoznata u globalnim okvirima, ali „zemlje bivše Jugoslavije ne mogu da se dogovore ni oko lige u fudbalu, a kamoli o tržištu kapitala, jer su različiti interesi i regulative njihovih berzi“.

Mišković je na Kopaonik biznis forumu rekao da su mnogi ljudi koji imaju novac „kupovali nekretnine i oni su odigrali najbolje što može u poslednjih 20, 30 godina i zaštitili vrednost novca“, a sada „bivša Jugoslavija mora da uloži u berzu, jer bi uz dobru propagandu i marketing mogli da trguju akcijama“.

Kada bi se formiralo regionalno tržište, prema rečima Gujaničića, funkcionisalo bi po principima svetskih berzi, na njemu bi se pojavile i najveće regionalne kompanije, region bi bio „vidljiv“ i za svetske investitore.

Na ove male, kako je rekao, lokalne „berzice“ neće doći veliki investicioni fondovi koji upravljaju milijardama evra kad su prometi na njima manji i od milion evra, ali u Evropi se ujedinjuju berze.

Da bi se napravilo zajedničko tržište, kako je rekao Gujaničić, trebalo bi prvo napraviti domaću berzu, ali to nije jednostavno, čak i da postoji politička volja, a ne postoji, „treba dosta kockica da se složi“.

„Beogradsku berzu nikad nisu voleli ni domaći kapitalisti ni država, koja i dan danas izbegava da listira kompanije u kojima je dominantan akcionar ili stopostotni vlasnik. I multinacionalne kompanije u Srbiji preuzimaju stopostotnu kontrolu, a to je posledica lošeg domaćeg privrednog ambijenta gde je poštovanje manjinskih akcionara na niskom nivou i samim tim kapitalisti znaju da posedovanje manjinskog paketa za njih ništa ne znači“, rekao je Gujaničić.

Berza je, prema njegovim rečima, bila mesto gde su kupovane kompanije, jer je privatizacija bila po što je moguće nižoj ceni, a sada bi ti vlasnici kompanija možda i želeli da iskoriste prednosti koje berza daje, ali nažalost sada je urušena i na gorom je nivou nego pre 20 godina.

Dodao je da berza ne trpi anomalije koje postoje u poslovnom ambijentu Srbije, a to je pre svega nejednakost svih tržišnih učesnika, nedostatak institucija koje bi obezedile njeno funkcionisanje, a i bočnih institucija, kao što su sudstvo i policija.

Gujaničić je rekao da strane investicije u Srbiju dolaze zbog subvencija i ne dotiče ih loš poslovni ambijent „jer jednim pozivom u Nemanjinoj (Vlada Srbije) mogu da završe mnogo stvari“.

Promet akcija na Beogradskoj berzi je prošle godine, naveo je Gujaničić, bio 40 odsto niži nego za vreme pandemije „kada je promet bio katastrofalan“, na nivou kladionica i iznosio 26-27 miliona evra, a 2007. godine promet je bio 1,8 milijardi evra i na nivou stranih investicija.

Dodao je da je tržište akcija u goroj situaciji nego 2001. godine na početku privatizacije, jer se desila gomila korporativnih prevara, a nekoliko desetina hiljada akcionara je oštećeno, zbog čega je u njega izgubljeno poverenje. Zbog takvog stanja i malog prometa ni cena akcije, kako je rekao, Naftne industrije Srbije od 800 dinara, nije realna.

Gujaničić je rekao da je akcionarsko društvo, kao obik organizovanja trebalo da podrazumeva da je firma kotirana na berzi, a u Srbiji postoji anomalija da su svi građani akcionari Telekoma, a ta kompanija nije na berzi, kao ni EPS, koji je akcionarsko društvo, samo na papiru.

„Ako akcionarsko društvo nije na berzi ne treba da bude tako organizovano. Forma korporativnog organizovanja podrazumeva da kompanija objavljuje kvartalni finansijski izveštaji, da se poštuju prava manjinskih akcionara“, rekao je Gujaničić.

Dodao je da kotiranje akcija na berzi pretpostavlja kontrolu koja se manifestuje na ceni akcije na berzi, čime se daje sud kako se upravlja tom kompanijom i obavezuje se da radi na najbolji način.

Gujaničić je rekao da berza daje mogućnost firmi „finansiranja u neograničenoj meri i u ograničenim uslovima, ali i obavezuje je da posluje transparentno i polaže račun“.

Korporacija, prema njegovim rečima, može da pribavlja kapital prodajom akcija, ali i obveznica, što je alternativa kreditima. Ako je kompanija kotirana na berzi i ima dobar imidž kod invetsitora može, kako je naveo, emitovati obveznice i zadužiti se povoljnije nego kod banaka, a može emitovati i dodatne akcije i povećati kapital ukoliko se ukaže prilika za neki veći poslovni projekat.

Da bi Srbija imala berzu, kako je rekao profesor u penziji Miodrag Zec, treba da postoje kompanije čije su akcije podobne za trgovanje.

„Nije loša Miškovićeva ideja o regionalnoj berzi, jer su sve velike berze regionalne. Ne bi bilo loše da Beograd, ako može i ako druge berze žele, postane finansijski centar Balkana, kao što je globalno za Evropu London, za svet Njujork, ali ključno je pitanje da li ima preduzeća koja bi se restrukturirala i bila pogodna za berzu“, rekao je Zec.

Dodao je da zastupa ideju o državnim obveznicama i obveznicama velikih kompanija koje bi kupovali građani, ali da se mora obrazovati sekundarno tržište za njihov promet.

„Koliko sam razumeo Mišković predlaže tržište akcija koje ovde postoji, ali se sve završilo preuzimanjem akcija od malih akcionara i dosadašnja berza je služila da se završi privatizacija. Sve velike firme praktično nisu akcionarska društava, a to je kulturološko, ekonomsko i istorijsko pitanje“, rekao je Zec.

Naveo je da bi on, pošto nije biznismen, radije kupio obveznicu sa fiksnim prinosom nego akciju.

„Veliki investitor igra na berzi preko akcija, prati kretanje, kupi akcije kada su najjeftinije, a proda kada su skuplje, ali to zahteva drugu proceduru, saradnju sa brokerom, koja nije jeftina. Obveznice su pristojno pasivno vlasništvo i treba ih omogućiti, umesto da se viškovi novca investiraju u kupovinu stanova, pa ih ima više nego domaćinstava“, rekao je Zec.

Mnoge firme u Srbiji ne mogu, kako je ocenio, ni zadovoljiti kriterijume da se listiraju na berzi, jer bi morale biti otvoreno akcionarsko društvo, imati nepristrasno izveštavanje, revizorski izveštaj.

Obveznica nema, po rečima Zeca, verovatno zbog toga što nema sekundarnog tržišta.

„Model finansiranja preduzeća u Srbiji je gazdinski sistem, to je sve moje, a korporacijska kultura je nešto drugo. Možeš kontrolisati kompaniju i sa deset odsto vlasništva, ali ovde je takva logika da ako nemaš 51 odsto u valasništvu, nemaš ništa“, rekao je Zec.

Krupnim kompanijama, kako je dodao, vladaju vlasnici koji su najčešće i direktori i donose odluke o raspodeli dobiti i neće da isplaćuju dividendu, već je reinvestiraju, pa se zbog toga akcijom NIS-a ne može odlučivati o raspodeli dobiti.

„Finansijsko tržište treba da omogući da prosečan građanin optimizuje strukturu svoje imovine, koliko će uložiti u nepokretnosti, koliko u zemljište, akcije, štednju. U Srbiji se uloga štednje svela na kupovinu stana i njegovo izdavanje bez plaćanja poreza“, rekao je Zec.