Bescenje savremenih proletera

Poslodavci se s druge strane pribojavaju da bi im podizanje minimalca i za samo tri dinara stavilo deblju omču (nameta) oko vrata. Uostalom, dobar deo predstavnika Vlade kao i kompletna brigada neoliberalnih stručnjaka plaši se da bi to povećanje oteralo strane investitore iz Srbije, čime bi se krug savremene logike kapitala valjda zatvorio. Bez tog kapitala nema radnih mesta, kao što bez minimalnih nadnica koje stagniraju i labavih radnih propisa nema stranih investicija ali ni radnih mesta, što će reći ni pune zaposlenosti. Pa ko tu još, pitaju se dušebrižnici, može razglabati o nekakvom minimalcu koji ne pokriva ni polovinu potrošačke korpe?

Teoretičar radničkog pokreta i pisac knjige „Zbogom proletarijatu“ Andre Gorc zapitao se još polovinom 80-ih godina prošlog veka da li će treća industrijska revolucija u budućnosti stvoriti društvo nezaposlenosti ili pak društvo slobodnog vremena? Drugim rečima, da li ćemo živeti u zlatnom dobu u kojem ćemo raditi sve manje, a imati sve više, ili će jedni od nas biti osuđeni na nezaposlenost, a drugi na hiperproduktivnost? Po svoj prilici, bar što se tiče većeg dela „globalne“ populacije, desilo se ovo drugo. Živimo u postfordističkoj eri, zaglavljeni između postmodernih enklava kapitala i rada. Ljudi rintaju sve više, a imaju sve manje, dok razbijena armija nezaposlenih vreba bilo kakav posao vršeći neprestani pritisak na zaposlene, koji zbog toga permanentno osećaju nesigurnost radnog mesta.

Svet se u međuvremenu preobrazio u globalno Makluanovo selo. Mesto unutar kojeg kapital i rad još uvek funkcionišu u delikatnoj uzajamnoj interakciji. Izmenila se jedino priroda njihovog odnosa. Na štetu rada, reklo bi se. Naime, još uvek je, kako veli nemački sociolog Ulrih Bek, reč o bazičnom odnosu gospodara i sluge. Razlika je jedino u tome što je sluga vidno oslabio, a gospodar prilično ojačao. U fordističkoj eri (koja se po jednima završila krajem 70-ih, a po drugima krajem 80-ih godina prošlog veka), statični gospodar zavisio je od radnih učinaka statičnog sluge. Na primer, kapital (gospodar) je za razliku od današnje situacije dugo vremena bio lišen mobilnosti, dok rad (sluga), ne računajući imigrante na crno, do danas nije postigao zavidan stepen pokretljivosti. Fabrika krupnog kapitaliste bila je u eri fordizma ukorenjena u lokalni milje dodatno uokviren nacionalnim međama. Radnici su se u takvom okruženju borili za osnovna prava tako što bi koristili taktiku uskraćivanja rada. Kapitalisti nije ostajalo drugo nego da unajmi štrajkbrejkere i batinaše kako bi radnike naučio pameti, poput recimo Karnegija, ili da u maniru Henrija Forda podigne nadnice i tako smiri razgnevljenu radničku klasu.

Čini se kako kapitalisti danas nemaju sličnih problema. Ukoliko radnici ne žele da rade više i duže, pritom za minimalnu nadnicu, kapitalista jednostavno može da upotrebi taktiku izmeštanja proizvodnog pogona u područje jeftine radne snage i elastičnih radnih propisa i na taj način efikasno reši problem, po kapital neprofitabilnih, radničkih zahteva.

Drugim rečima, neopisiva lakoća iskorenjivanja, kojom kapital plaši (post)moderno radništvo, fenomen je s kojim ono (radništvo) danas teško izlazi na kraj. Radnici iz razvijenog centra, zajedno sa sindikatima, pokušavaju da zadrže kapital u vlastitom dvorištu pristajući tom prilikom i na često ponižavajuće uslove rada. S druge strane, (polu)periferijsko radništvo i sindikati nastoje da sličnim taktikama privuku inostrani kapital. Zaključak, prema tome, mogao bi da bude da kapital beži glavom bez obzira, čim nanjuši i najmanji trag pokušaja da se radnička prava zaštite, pa makar to bila i državna mera podizanja minimalne cene rada. Međutim, kakvi su efekti svega toga kad je cena savremenog proletera em minimalna, em decenijama unazad zacementirana na nivou globalnog sela?

Razmislite o tome na miru, izvan okvira etablirane tlapnje o makroekonomskoj stabilnosti.