Bez ruskog uglja se može – ali ne odmah

Na nivou Evropske unije nije pitanje treba li zabraniti i uvoz uglja iz Rusije, nego jedino kada. Tu je pre svega reč o kamenom uglju (antracitu) i njegovim prerađevinama kao što je koks za čeličane – 53 odsto od 31,82 miliona tona koliko je 2020. uvezeno u Nemačku stiglo je iz Rusije. Slično je i u drugim zemljama Unije –na ruski ugalj prosečno otpada oko 45 odsto. Nemačka je tako, pored Poljske, Italije i Holandije, najveći uvoznik ruskog uglja.

To znači da je EU podjednaka zavisna i od uglja iz Rusije, ali u odnosu na gas ipak postoji ogromna razlika: za razliku od gasa, kod uglja je moguće već u dogledno doba nadoknaditi uvoz iz Rusije. Kad je reč o kamenom uglju, njega zapravo ima i u Nemačkoj – ali rudnici uglja u Rurskoj oblasti su proteklih godina sistematski zatvarani.

Cena je bila važnija

Tehnički je u suštini nemoguće ponovo ih otvoriti: napušteni rudnici „srastaju“ sa zemljom i praktično bi trebalo početi da se kopa od početka. Još u doba njihovog zatvaranja, energetski koncerni govorili su o tome da je nezavisnost Nemačke od uvoza energenata strateški važna, ali oni su tu pre svega mislili na milijarde državne pomoći koje su se slivale u te nemačke rudnike. Nemački antracit je, naime, bio neuporedivo skuplji od uvoznog, pogotovo onog iz Rusije.

Ali jeftiniji antracit može se naći i na drugim mestima: tako i Nemačka 17 odsto svojih potreba zadovoljava uvozom iz SAD, 13 odsto iz Australije, pet iz Kolumbije, a stižu i manje količine iz Kanade, Poljske, Južnoafričke Republike i Češke. Negde oko polovine uvezenog kamenog ugljena troši se u nemačkoj industriji čelika, druga polovina u termoelektranama i toplanama, a veoma mali deo odlazi na grejanje industrijskih postrojenja.

Do jeseni neće ruski ugalj neće biti potreban

Kako piše u izveštaju nemačkog Ministarstva privrede, zbog takvih alternativa „situacija bi mogla da se zadržati pod kontrolom i u slučaju potencijalnog izostanka ruskog uglja“. Većina potrošača ima još i zalihe: kod termoelektrana bi one bile dovoljne za četiri do šest nedelja, a Ministarstvo već od ovog aprila pa tokom predstojećih nedelja namerava da smanji zavisnost od ruskog uglja sa 50 na oko 25 odsto: „Do jeseni bi Nemačka mogla da bude potpuno nezavisna od uglja iz Rusije“, procenjuje se u izveštaju Ministarstva koji je upućen Odboru Bundestaga za privredu.

Tu procenu potvrđuju i u industriji: užurbano se sklapaju novi ugovori s drugim zemljama, iako je svetska cena uglja odletela nebu pod oblake. Neko vreme će to sigurno ostati tako, ali srednjoročno, a i širenjem kapaciteta ugljenokopa u obe Amerike, kao i u Africi i Aziji, najverovatnije će doći do pada.

Lignita ima, ali tu postoje problemi

Nemačka zavisnost od manje vrednog, drvenog uglja (lignita) iz uvoza zapravo ne postoji i potrebe je moguće pokriti eksploatacijom u domaćim ugljenokopima. Već 2020. je od 107,4 miliona tona lignita potrošenog u Nemačkoj, negde oko polovine stizalo iz ugljenokopa u Porajnju na zapadu zemlje, 40 odsto iz područja oko Lauzica na istoku i 12 procenata iz centralne Nemačke. Lignit se prvenstveno troši u termoelektranama i on pokriva 9,3 odsto energetskih potreba nemačke. Poređenja radi, na antracit otpada 8,6, a gas 26,7 procenata.

Kod drvenog uglja, međutim, postoje drugi problemi: ne samo da je ima mnogo demonstracija i protivljenja eksploataciji tog energenta u Porajnju zbog čega se urušavaju i uništavaju čitava naselja, već je taj relativno nekvalitetan energent i veliki zagađivač okoline i praktično najveći izvor emisije ugljen dioksida. Zato je do 2038. predviđeno obustavljanje eksploatacije, a ova nemačka vlada, u kojoj je i stranka Zelenih, želi to da sprovede već do 2030.

Jedina alternativa je – prava alternativa

Nemačko Ministarstvo privrede na čijem je čelu političar Zelenih Robert Habek na tome i dalje insistira, ali je ujedno državni sekretar tog ministarstva zadužen za pitanje očuvanja klime Patrik Grajhen nedavno izjavio da se ove godine u proizvodnji električne energije „očekuje nešto veću emisiju CO2“. On ipak veruje da će, zbog manje potrošnje drugih fosilnih goriva, godišnja emisija tog štetnog gasa na kraju ipak biti slična onoj od prethodne godine.

Rešenje je svakako ubrzano okretanje alternativnim izvorima energije, pre svega od sunca i vetra. Kako procenjuje „Grinpis“, već sledeće zime potrošnja uglja će se smanjiti već i zbog njegove cene. Predstavnik te organizacije Karsten Šmid očekuje da će to najpre biti zamenjeno većom potrošnjom gasa, tako da se emisija CO2 neće smanjiti, ali je, kaže, uveren da će i ova kriza podstaći trend napuštanja fosilnih i prelazak na održive izvore energije.