Biznis i finansije: Međumesni javni prevoz u Srbiji dvostruko skuplji od evropskog proseka

Najveća koncentracija tržišta je na lokalu, jer na oko dve trećine svih linija polaske obavlja samo po jedan autobuski prevoznik.

Autobuske stanice podstiču šaltersku prodaju karata na štetu prodaje putem interneta ili u vozilima i koriste svoj položaj da naplaćuju više cene prevoznicima koji nisu povezani sa njima.
Banje i planinska mesta, u kojima se zajedno ostvari 50 odsto noćenja turista u Srbiji, dostupni su najčešće isključivo automobilom ili autobusom, navodi se u istraživanju o međumesnom javnom prevozu u Srbiji, koji su zajedno izradili Komisija za zaštitu konkurencije i Svetska banka.

Prema podacima Privredne komore Srbije oko 80 odsto linija u Srbiji duže je od 250 ili kraće od 100 kilometara. Najčešće su dužine između 25 i 50 kilometara, jer većina gradova nije direktno povezana železnicom, pa su zato autobusi osnovni vid javnog prevoza u lokalu.

Premda dohodak po glavi stanovnika u Srbiji iznosi oko 41 odsto proseka u 27 zemalja članica EU, cene karata po kilometru na linijama između većih ali i manjih gradova su približno dvostruko veće od prosečne cene u zemljama EU.

Podaci prikupljeni za ovo istraživanje ukazuju da su prosečne cene koje autobuske stanice naplaćuju za ukrcavanje i iskrcavanje putnika više u Srbiji za bar 35 odsto nego u Nemačkoj ili Poljskoj.

Na domaćem tržištu posluje skoro 200 preduzeća koja obavljaju javni prevoz ili pružaju stanične usluge, od kojih je četvrtina registrovana za obe delatnosti. Oko 90 preduzeća prevozi putnike u međunarodnom saobraćaju, a više od polovine njih i na linijama unutar zemlje.

Autobuski prevoznici najveći deo prihoda ostvaruju od prodaje karata, dok su za autobuske stanice najznačajniji izvor prihoda naknade za usluge peronizacije (prijem i otpremu autobusa), koje naplaćuju od autobuskih prevoznika.

U Srbiji posluje manje autobuskih prevoznika na 100.000 stanovnika nego u bilo kojoj od 27 država članica EU, uključujući i članice sa nižim dohotkom po glavi stanovnika, kao što su Bugarska i Hrvatska.

Pružanje usluga međumesnog i lokalnog autobuskog prevoza u Srbiji je na nacionalnom nivou manje koncentrisano nego u drugim evropskim zemljama. Tako 10 najvećih autoprevoznika ostvaruje 52 odsto svih autobus-kilometara u Srbiji, a Arive Litas i Niš-ekspres, dva najveća autobuska prevoznika, imaju učešće od oko šest odsto.

Nasuprot njima, Flixbus, najveći autobuski prevoznik u Nemačkoj, ostvaruje 93 odsto autobus-kilometara, slično kao i britanski National Express koji ima dominantan položaj.

Međutim, javni prevoz u Srbiji na lokalnom nivou je daleko koncentrisaniji. Istraživanje je pokazalo da na oko dve trećine svih linija polaske obavlja samo po jedan autobuski prevoznik, bez obzira na dužinu linije.

Mada su usluge prevoza putnika u drumskom saobraćaju najčešće prirodno koncentrisane, regionalna dominacija prevoznika, zajedno sa malobrojnošću prevoznika na nacionalnom nivou, nije uobičajena pojava u strukturama tržišta drugih zemalja, kao što je na primer Poljska, ocenjuje se u izveštaju.

Autoprevoznici u Srbiji su vlasnici većine autobuskih stanica, a svaki grad najčešće ima samo po jednu autobusku stanicu, čime se dodatno učvršćuje lokalna dominacija prevoznika, navodi „Biznis i finansije“.

Nakon što učvrste svoj položaj, dominantne firme imaju podsticaj da zaključuju restriktivne sporazume. Komisija za zaštitu konkurencije je od 2007. godine dva puta izrekla novčane kazne autoprevoznicima zbog restriktivnih sporazuma, a tri puta kaznila pružaoce staničnih usluga zbog zloupotrebe dominantnog položaja.

Podaci o cenama dostupni su na internet stranicama manjeg broja privatnih prevoznika ili putem platformi za onlajn prodaju karata, mada nedostatak podataka ograničava uporedivost parova prevoznika i linija. Stoga korisnici usluga trenutno mogu da dobiju informacije o pojedinačnim autobuskim linijama prvenstveno na šalterima za informacije autobuskih stanica.

Prema podacima u istraživanju, 15 odsto stanica u Srbiji ne dozvoljava putnicima da kupuju karte neposredno od vozača, a 27 odsto stanica zabranjuje putnicima da se ukrcaju u autobus ako imaju kartu kupljenu putem interneta. Čak 41 odsto pružalaca staničnih usluga koji dopuštaju putnicima ukrcavanje sa kartom kupljenom izvan stanice u tom slučaju naplaćuju dodatnu peronsku kartu.

Autobuske stanice takođe koriste svoj položaj da naplaćuju više cene prevoznicima koji nisu povezani sa njima i time omogućavaju povezanim prevoznicima bolji tržišni položaj u odnosu na njihove konkurente, piše „Biznis i finansije“.