Biznis i finansije: U Srbiji ne postoji sistem kontrole bezbednosti proizvoda i usluga

„Privatno vlasništvo nad kontrolnim telom ne bi moralo da bude sporno kada bi postojao sistem koji bi garantovao da se sve radi po propisima. Ali kod nas je sporno to što više nemamo sistem“, navodi mesečnik.

„Breskve iz Srbije vraćene sa hrvatske granice“, „Čips iz Srbije vraćen izvozniku“, „Srpski krastavci vraćeni iz Slovenije“, samo su neki od aktuelnih naslova o sve brojnijim proizvodima iz Srbije koji zbog sadržaja štetnih supstanci nikada nisu stigli do kupaca.

Dešava se i da se u Srbiji povremeno utvrdi da je neki proizvod iz uvoza neispravan, poput bojlera iz Bugarske koji su nedavno povučeni iz prodaje. Koju godinu pre toga, trgovci su sa polica uklonili jednu vrstu mleka, konzerve tunjevine, zaleđenu ribu…

Na listi neispravnih proizvoda iz baza Evropske unije skoro svakodnevno se nađe poneka serija automobila, igračaka, odeće za decu. Domaći građevinski stručnjaci nisu sigurni da li se nakon enormnog poskupljenja materijala, u objekte ugrađuje kvalitet koji je neophodan i ugovoren i koliko to utiče na bezbednost. Tim pre što se skoro dešavalo da se uruši zgrada ili kuća zbog radova na susednom gradilištu.

Iako Srbija nije članica dva evropska sistema za brzo uzbunjivanje potrošača, podaci sa njihovih platformi o neispravnoj hrani (RASFF) i rizičnim neprehrambenim proizvodima (NEPRO), dostupni su Ministarstvu poljoprivrede u prvom i Ministarstvu unutrašnje i spoljne trgovine u drugom slučaju. Oni se i objavljuju kada je reč o artiklima koji se nalaze i na tržištu Srbije, a na sajtu se navodi i ko je proizvođač, ko je uvoznik za Srbiju, kao i razlog zbog čega je proizvod nebezbedan i da li se povlači sa tržišta.

Međutim, kada se roba proizvedena u Srbiji vraća sa granice, takvih podataka uglavnom nema. Inspekcije obično tvrde da su potrebne dodatne kontrole, ali kako one znaju da potraju, građani sumnjaju da sve završi na domaćem tržištu. Druga „opcija“ je da se vraćanje robe sa granice prevodi na teren političkih odnosa sa zemljom koja je otkrila neispravan proizvod iz Srbije.

Dodatni problem u toj priči može da napravi najavljena privatizacija Jugoinspekta, najstarije i međunarodno priznate kontrolne organizacije u Srbiji. Poziv zainteresovanim kupcima upućen je početkom septembra, ali nije objavljeno da li su do 5. oktobra, koji je označen kao krajnji rok, stigle neke ponude.

Marija Obradović, naučna saradnica Instituta za noviju istoriju, koja proučava efekte privatizacija, rekla je za „Biznis i finansije“ da taj proces generalno ni srpskoj privredi ni preduzećima koja su prodata nije doneo boljitak. Poslovanje privatizovanih firmi potpuno je neprozirno. One se ne nalaze ni na berzi, gde bi rezultati bili javni, niti su podaci iz Ministarstva privrede dostupni za naučna istraživanja, novinare ili građane, iako zakon to omogućava.

„I najavljena privatizacija Jugoinspekta poslužiće vlastima samo kao finansijska spekulacija, a kako je reč o krovnom kontrolnom telu, pitanje je da li se time neće urušiti koliko-toliko uspostavljen sistem kvaliteta. Jedan od verovatnih razloga zbog čega se razmišlja o privatizaciji te organizacije, može biti upravo namera da se spuste standardi. Ali ako se to dogodi, pitanje je kako će se ta roba prodavati u inostranstvu, jer domaći proizvođači se ne oslanjaju samo na plitko lokalno tržište“, kazala je Obradović.

Petar Bogosavljević iz Pokreta potrošača Srbije rekao je da u svetu postoji mnogo privatnih kontrolnih tela i ukoliko se uspostavi sistem koji garantuje bezbednost, vlasništvo nije bitno, jer im ne pada na pamet da rizikuju svoj profesionalni kredibilitet.

„Kod nas je sporno to što više nemamo sistem, zato nije svejedno ko je vlasnik. I imamo problem, posebno kada je roba namenjena samo našem tržištu. Prijave potrošača su svakodnevne i zbog kvaliteta i smanjene gramaže proizvoda, nekada i do 20 ili 30 odsto, uz zadržanu staru cenu. Takođe, Srbija prati svetski trend da se umesto ‘upotrebljivo do’, navodi ‘najbolje upotrebiti do’, pa se roba koja je probila taj rok i dalje nalazi na policama“, istakao je Bogosavljević.

Po njegovim rečima odgovornost za kvalitet preneta je na proizvođača, ali njega niko ne kontroliše, niti svaki član u lancu – proizvođač, trgovac, inspekcija – ima svoju procenu rizika.

Zoran Andrejić iz Asocijacije potrošača Srbije potvrio je za „Biznis i finansije“ da su organizacije iz te oblasti svedene na savetodavnu pomoć građanima, dok za analize i istraživanja kvaliteta proizvoda nemaju sredstava.

„Mi imamo laboratorije, čak i nacionalnu, ali ne vidimo rezultate ispitivanja kvaliteta hrane ili neprehrambenih proizvoda. Viđao sam u gradu u kom živim inspekcije na pijaci, ne dolaze za uzorak kod nakupaca, već kod jednog te istog poljoprivrednika po nekoliko puta“, rekao je Andrejić i dodao da to ostavlja dilemu da li je roba tog prodavca bila neispravna pa se ponovo kontroliše – o čemu bi trebalo da javnost bude obaveštena a nije – ili je u pitanju nešto drugo.