„Biznismeni su cvet, krem srpskog društva, ono najbolje što imamo. I kad nešto loše urade, nisu oni krivi nego sistem. Oni koriste svaku priliku da zarade, a država je tu da ih spreči da to urade mimo propisanih pravila.“
Miša Brkić, dugogodišnji ekonomski novinar, ovim citatom profesora LJubomira Madžara počinje svoju novu knjigu „Biznis klasa“ u izdanju Vukotić medije. Ovaj citat najbolji je uvod u „Biznis klasu“ i ujedno najbolji rezime čitave knjige, koja, čini se, predstavlja izvedenicu ove osnovne premise.
O Brkićevom delu najbolje govori on sam u prvom poglavlju „Deca Antinih reformi“, a sledeći citati čitaocu će približiti kakvo ga štivo očekuje kada otvori stranice „Biznis klase“:
„(O podeli srpskih biznismena na tri grupe) Prvu grupu čine oni koji su se privatnim poslom bavili i pre Ante Markovića: Bogoljub Karić, Milija Babović, Miodrag Kostić, ali i Veselin Jevrosimović… Drugu grupu čine direktori socijalističkih preduzeća, koji su u njima „ispekli zanat“ i stekli međunarodne partnere (veze i kontakte), koji će im biti važna logistička podrška u širenju privatnog posla. Među takve ubrajaju se Zoran Drakulić, Miroslav Mišković, Toplica Spasojević, Rodoljub Drašković, Miodrag Babić, Miroljub Aleksić… Treću grupu čine samonikli poslovni ljudi, nastali baš (za vreme) Ante Markovića. Među njima su Branislav Grujić, Andrej Jovanović, Milan Beko… Svi ti ljudi od početka su vodili svoje kompanije na odgovoran način, pazeći na zaradu (profit) kao krajnji cilj bavljenja biznisom. A mnogi od njih u to vreme zarađuju svoj prvi milion.“
„Nekima od njih dragoceno i najveće biznis iskustvo donelo je poslovanje u Rusiji, državi čiji je početak tranzicije bio brutalan i u kome su preživeli samo najokretniji i najsposobniji … (tokom ’90-ih) Srbija je izolovana sa svih strana, ali da bi preživela ona nekako mora poslovno da komunicira sa svetom i to je za njih bila prilika da se zaradi.“
„Logično, preduzetnici koji su preživeli Miloševićeve ’90-e godine, imali su u demokratskom okruženju i liberalizovanoj atmosferi bolju startnu poziciju, oni su se već iskalili pod sankcijama i stekli međunarodno iskustvo.“
„Umesto da prihvati socijalni pakt o nenapadanju s kapitalistima (poslodavcima) i sindikatima, Tadić se okomio na kapitaliste, proglašavajući ih nemoralnim tajkunima.“
„Da bi prikrili vlastitu nesposobnost … vladajuća (Tadićeva) elita svu krivicu … svaljuje na kapitaliste koji se, navodno, nemoralno bogate u vreme krize.“
„Srpski tajkuni, u prvoj fazi reformi (Ante Marković), dolaze ili iz socijalističkog privrednog miljea ili su samonikli i odlučuju se za privatni biznis, oslanjajući se na svoje znanje, iskustvo, prethodno stvorene veze, veštine i vlastiti kapital. Oni nemaju na raspolaganju državne i prirodne resurse, niti uzimaju državni novac, a postaju uspešni privatni biznismeni.“
„Taj pogrdni odnos prema bogatim poslovnim ljudima prihvaćen je kao opšte pravilo za sve biznismene – svaki je tajkun – iako se najveći broj srpskih kapitalista, nastalih posle sloma socijalizma, nije obogatio naglo, bez novca i rada i na sumnjiv način. Naprotiv, to su porodični ljudi…“
„Tadićevi spin doktori … stavili su na stub srama preduzetništvo, privatnu svojinu, tržište i kapitalizam. Mediji su likovali nad svakim propalim ili pritvorenim biznismenom, nad svakom poništenom privatizacijom i uništenim biznisom.“
„To malo stasale preduzetničke klase i krupnih kapitalista što su se zapatili u vreme raspada socijalizma i u početnim godinama kapitalizma trpi tešku skoro trodecenijsku muku, koju im nameću i društvo i država.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
