Bolni oporavak kao lajtmotiv

Danas, čak i ukoliko proizvodnja u SAD bude stabilizovana do 2017, a veliko je pitanje da li će se to zaista dogoditi, ukupni gubici zabeleženi u proteklih pet godina dostići će 60 odsto godišnjeg BDP-a. U stvari, posledice krize koju nazivam „Manja depresija“, neće biti sanirane u naredne četiri godine. Šteta je gotovo jednaka onoj iz vremena Velike depresije i bolna u istoj meri, iako je današnji BDP Amerike dvanaestostruko veći u poređenju sa 1929. godinom. Kada razgovaram sa svojim prijateljima iz Obamine administracije, oni brane svoje poteze i dugoročne makroekonomske rezultate SAD navodeći da je ostatak razvijenog sveta u znatno goroj poziciji. U pravu su. Evropa očajnički želi da ima probleme Amerike.

Ipak, došao sam do zaključka da bi trebalo da prestanem da aktuelnu epizodu nazivam „Manja depresija“. Istina, ona se po formi razlikuje od Velike depresije, ali ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi trenutna kriza trebalo da zauzme nižu poziciju na lestvici makroekonomskih katastrofa. Kao dokaz za takvu tvrdnju mogu da navedem američko tržište obveznica, gde se dugoročno gledano očekuje smanjenje premija. To ukazuje na lošu ekonomsku situaciju, veoma ograničene kapacitete za ostvarenje ekonomskog rasta, nisku stopu zaposlenosti i povećan rizik od deflacije. Većina zvaničnika Federalnih rezervi veruje da je „agresivno širenje monetarnih mera“ prešlo ili doseglo granice obazrivosti, dok retorika većine američkih kongresmena nalikuje replikama iz komičnog serijala „Teodor od Jorka, srednjovekovni berberin“, prikazivanog sedamdesetih godina prošlog veka. Naime, oni smatraju da je krhkoj ekonomiji Sjedinjenih Država potrebno još jedno „puštanje krvi“, primenom još rigoroznijih mera štednje. Ali, treba imati na umu i reči Lejdi Breknel iz komedije Oskara Vajlda „Važno je zvati se Ernest“, koje glase: „Gubitak jednog roditelja može se smatrati nesrećom, a gubitak oba liči na nemarnost.“ U tom kontekstu možemo zaključiti da je katastrofa koju je Amerika pretrpela tokom Velike depresije bila nesreća, dok druga kriza uistinu podseća na nemarnost.

Stoga, nameće se pitanje šta bi ekonomisti koji teže unapređenju sveta trebalo da učine u situaciji kada više ne možemo da očekujemo da će nas aktuelna politika usmeriti na pravi put? U sličnom trenutku tokom Velike depresije Džon Majnard Kejnz je prestao da se usredsređuje na pokušaje da utiče na političare da izmene stavove i počeo da ulaže napore da rekonstruiše makroekonomska gledišta tako što je napisao „Opštu teoriju zaposlenja, interesa i novca“. Na taj način želeo je da utiče na ekonomiste da kada se svet suoči sa novom krizom razmišljaju o ekonomiji na drukčiji i produktivniji način nego što su činili u periodu od 1929. do 1933. godine. Američki zvaničnik i ekonomista Lorens Samers nedavno se, u predavanju koje je održao na Londonskoj školi ekonomije, založio za rekonstrukciju makroekonomskih gledišta. To je opravdana kejnzijanska ambicija, ali nije izvesno da li je ostvariva. Ne možemo pronaći novog Kejnza, a globalni konsenzus nalik dogovoru iz Breton Vudsa o reformi centralnih banaka se ne nazire.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija