Sve oštrije međunarodno geopolitičko nadmetanje oko prirodnih resursa pretvorilo je pojedine, strateški značajne, sirovine u „motore“ za borbu za prevlast. Transnacionalni vodni resursi postaju naročito važan povod za takmičenje i konflikt, što predstavlja okidač za trku u gradnji brana, a Ujedinjene nacije dobijaju veliki broj apela da izraze strah za bezbednost vode koja se, inače, razlikuje od drugih prirodnih resursa.
Činjenica je, naime da postoje zamene za mnoge od tih resursa, uključujući i naftu, ali nijedan za vodu. Takođe, države mogu da uvoze fosilna goriva, mineralne sirovine i resurse iz biosfere poput ribe i drvne građe, ali se pri uvozu vode suočavaju sa brojnim problemima. Voda je, recimo, teža od nafte, što znači da je njen transport na duge relacije veoma skup, naročito kada se koriste duge cevi. Paradoks koji se odnosi na vodu jeste da ona predstavlja izvor života, ali da može i da izazove smrt kada postane prenosilac opasnih mikroba ili kada se pojavi u obliku cunamija, razornih poplava, oluja ili uragana. Mnoge od najvećih prirodnih katastrofa našeg doba, uključujući i tragediju koja se 2011. godine dogodila u japanskoj nuklearnoj centrali Fukušima, u tesnoj su vezi sa vodom.
Ubrzan ekonomski i demografski rast već je izazvao probleme u velikom delu sveta kada je reč o adekvatnom pristupu vodi za piće. Između ostalog, promene u načinu života dovele su do porasta potrošnje vode po glavi stanovnika. Politički i ekonomski ratovi oko izvora vode već su zabeleženi u nekoliko regiona, što se odražava na izgradnju brana na međunarodnim rekama i osmišljavanje prinudnih mera koje se upotrebljavaju da bi se sprečile takve aktivnosti. Ilustracije radi, tihi rat pokrenut je nakon odluke Etiopije da gradi branu na Plavom Nilu jer je Egipat zapretio da će se osvetiti primenom otvorene i prikrivene vojne sile. Takođe, u prošlogodišnjem izveštaju, koji sadrži zajedničke analize američkih obaveštajnih agencija, upozoreno je da će u još nekim delovima sveta voda biti povod za rat ili terorizam.
U mnogim državama neadekvatan pristup resursima vode smanjuje mogućnosti za izgradnju proizvodnih pogona i elektrana. Svetska banka procenjuje da takve prepreke koštaju Kinu 2,3 odsto bruto domaćeg proizvoda godišnje. Ipak, ta država još ne spada u kategoriju problematičnih kada je reč o snabdevanju vodom, za razliku od zemalja kao što su Južna Koreja, Indija, Egipat i Izrael, koje plaćaju još veći ceh. Navedene zemlje su već shvatile da je voda obnovljiv, ali ograničen, resurs. Imajući u vidu činjenicu da više nema jeftine vode u izobilju, brojni investitori počinju da je doživljavaju kao svojevrsni pandan nafti. Dramatičan uspon industrije flaširane vode, koji je započeo devedesetih godina prošlog veka, pokazuje da je najkritičniji resurs na planeti pretvoren u predmet trgovine. To znači da postoji velika verovatnoća da će problem sa nestašicom vode, čija će cena rasti, postati sve rasprostranjeniji. Taj problem bi mogao da bude prevaziđena jedino ukoliko bi se pronašao nov način upravljanja i skladištenja vode, ali i ukoliko bi se pribeglo netradicionalnim modelima vodosnabdevanja. Ukratko, moramo da se usredsredimo na rešavanje problema u vezi sa snabdevanjem vodom kao da nam život od toga zavisi, jer nam uistinu i zavisi.
Autor je predavač strateških studija u Centru za politička istraživanja u Nju Delhiju
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
