Borba sa vetrenjačama

Sve je na papiru bilo logično: gas je bio drastično jeftiniji i ekološki čistiji energent od bilo čega drugog osim struje, pa su ne samo država, već i sami građani, lako našli logiku u tome da investiraju ozbiljan novac u gasifikaciju svojih poslovnih zgrada, stanova i kuća. Ljudi su plaćali hiljade evra da bi u svoje kuće uveli gas, računajući da cene ne mogu ići toliko ekstremno u vis, da obesmisle celu investiciju, i ljude praktično vrate na TA peći, drva i ugalj, kao energente za grejanje. Prevarili su se, i to žestoko. Pokazalo se da, za razliku od cena struje, koje su u periodu od desetak godina varirale gore-dole, amplitudom ne većom od 15 ili 20 posto, cene gasa su odletele u vis poput spejs šatla, i tu nije bilo ništa po principu gore-dole, cene gasa su rasle po prosečnoj godišnjoj stopi od preko 40 posto, tako da je cena gasa danas, preko četiri puta veća od cene gasa iz 2003. godine. Gradovi širom Srbije su se zaduživali, dizali skupe kredite za gasifikaciju, da bi na kraju shvatili da se nalaze u mat poziciji, i da cenu tog centralnog grejanja na gas praktično niko ne može da plati. Pa sada traje pravi mali rat između gradova i građana, u kome se pokušava naplata takozvane „pasivne potrošnje“, što je druga reč za pljačku građana kojima se naplaćuje 35 ili čak 50 posto računa za grejanje, iako uopšte ne troše gas niti koriste usluge gradskih toplana, samo zato što se komšija ispod ili iznad njih greje na gas.Pa se kroz kroz komšijske zidove emituje strateško partnerska, bratska toplotna energija, koju svakako treba debelo platiti. Ipak, taj Ponzi sistem u jeku strašne ekonomske krize u Srbiji ide jako teško, tako da su gradske uprave širom Srbije u pravnom klinču sa desetinama hiljada građana koje taj fiktivni račun „pasivne potrošnje“ jednostavno neće da plate.

Tu naravno nije kraj. Kako bi se nekako ispeglao taj fijasko, i visoka cena gasa okrenula u korist Srbije kao države, došlo se do još jedne, na papiru veoma logične ideje: da Srbija postane zemlja tranzita velikog gasovoda i da umesto velikog potrošača, postane neko ko ubira velike tranzitne takse na gas koji ide na tržišta koja cenu skupog gasa mogu da plate. Gradnja tog gasovoda u Srbiji bi bila veliki posao za domaće građevinare i mašinsku industriju, uposlili bi se ljudi, a sama cena gasa u Srbiji bila bi niža i lišena tranzitnih taksi koj naplaćuju druge države, poput Mađarske.Da bi Srbija dobila tu šansu, ona je morala da plati visoku cenu ulaska u taj projekat, koju niko drugi uključen u projekat Južni tok nije morao, a ta cena bila je pre svega uslovljena činjenicom da je Južni tok mogao i mimo Srbije. Tako je Srbija za cenu od 400 miliona evra, poklonila sopstvena nalazišta nafte i gasa u Srbiji i Angoli(!?), i definisala nivo rudne rente koja je četiri puta niža od rudne rente koju plaća Gasprom u Rusiji. Strateško partnerstvo ili čak carinska unija dve države, obično uključuje jednake uslove poslovanja kompanija u obe zemlje, a definisanje uslova poslovanja koje je četiri puta povoljnije za ruske kompanije, od onoga što imaju u svojoj zemlji, Srbiju pre stavlja ulogu ekonomske kolonije ili neke vrste satelit države iz vremena SSSR, koja je samo nominalno nezavisna. Definisan je sistem eksproprijacije kakav nije viđen u istoriji Srbije kao države, u kojoj se ceo sistem otkupa zemljišta za gasovod Južni tok graniči sa nacionalizacijom, i građane ostavlja praktično bez ikakvih mehanizama zaštite svojih prava i svoje imovine, tako da se već sada u najavi pomaljaju stotine sudskih sporova koji će na kraju doći do Strazbura, i koje će država Srbija morati masno da plati. Nedavna prodaja JAT ervejza Etihadu, otkrila je nove detalje o dugovima od preko 220 miliona evra, koje je u celosti preuzela država Srbija, a struktura tih dugova otkriva da lavovski deo otpada na naduvane cene avionskog goriva, koje je Gasprom na ime neredovnog plaćanja, fakturisao po tako visokim cenama kakve ne postoje ni u jednoj avio kompaniji na svetu. Celokupni sistem rafinerija u Srbiji prešao je u ruke Gasproma, kao i ogromna imovina poslovnih zgrada, raznih drugih zavisnih preduzeća, ukratko jednim udarcem Srbija je 2008. godine ostala bez ogromne imovine, sa nadom da će Južni tok biti dovoljno veliki plus da poništi sve minuse ovog sporazuma koji se već danas mere milijardama evra.

Tu dolazimo do onoga što se kolokvijalno zove gasna revolucija u SAD, koja je tehnologijom dobijanja ogromnih količina nafte i gasa iz škriljaca, napravila pravu pometnju na globalnom tržištu gasa, tako da disparitet cena gasa u SAD i Evrope ide i do deset puta, tako da za jedan kubni metar gasa u Evropi, u SAD dobijete, kako gde, između 4 i 10 kubnih metara gasa iz škriljaca. Zemlja koju su 2003. godine, zbog rata u Iraku, zvali narko zavisnikom od bliskoistočne nafte, već 2020.godine postaje potpuno energetski nezavisna i postaje izvoznik nafte i gasa, tako da umesto skupih gasovoda, gas već danas u pojedine velike evropske luke stiže u tečnom stanju u tankerima, po ceni koju Gasprom nikada neće moći da prati. Došlo je do drastičnog pada potrošnje ruskog gasa u Evropi, do revizije cena gasa naniže i za francuske i za nemačke potrošače, a broj evropskih država koje same kreću u aktiviranje sopstvenih nalazišta gasa i nafte iz škriljaca veći je iz meseca u mesec, i to uprkos ozbiljnim ekološkim izazovima koji te projekte prate. Pre svega zbog činjenice da, za razliku od SAD ili Kanade, gde se ogromna nalazišta škriljaca nalaze u pustim i nenaseljenim predelima, i koja su dovoljna da samo od SAD naprave najvećeg izvoznika nafte i gasa na svetu, u Evropi je uglavnom situacija geografski složenija, i veliki deo nalazišta su bliža naseljenim mestima. Tako se sada postavlja pitanje ne samo hoće li Južni tok biti održiv projekat za Gasprom, već i hoće li se u slučaju njegove izgradnje drastično smanjiti prihod od tranzitnih taksi za Srbiju, zbog ovih globalnih trendova na tržištu cena gasa? I koliko će na kraju Srbiju koštati učešće u projektu Južni tok, ako cene gasa nastave da padaju, i najplatežniji kupci gasa u Evropi, počnu da ga sami proizvode iz škriljaca ili uvoze na tankerima iz Amerike po ceni koja je najmanje tri puta niža od sadašnje cene gasa koja ide preko velikih gasovoda? Da ne govorimo koliko u ovom kontekstu, zloslutno zvuči saopštenje nakon prošlonedeljnog sastanka predsednika Srbije sa Kirilom Kravčenkom, u kome se spominje mogućnost da Gasprom bez tendera dobije pravo eksploatacije nafte i gasa iz škriljaca u Aleksincu.

Kada je reč o struji i obnovljivim izvorima energije, i tu je situacija podjednako katastrofalna, pošto se doslovno stotine miliona evra godišnje odlivaju na uvoz struje tokom zime, po ceni koju je neko proglasio državnom tajnom. Američka kompanija Kontinental vind partners, koja planira da izgradi vetro park u Kovinu vrednosti preko 180 miliona evra, koja bi drastično smanjila potrebu za zimskim uvozom struje, u stvari je ledolomac za mnogo važnije investicije iz SAD u Srbiji, pošto je to nakon dugog niza godina, prva je investicija koju servisira OPIC, državna američka agencija koja pruža podršku američkim investicijama širom sveta. Možda u kontekstu svega, uopšte ne čudi što je ovaj projekat pod baražnom vatrom opstrukcije praktično celog državnog aparata Srbije, od Ministarstva energetike do EMS-a, tako da je širokim nizom smicalica državne birokratije, bilo kakva ekonomski održiva investicija u vetro park u Srbiji postala finansijski neizvodljiva, tehnički i vremenski nesprovodiva u uslovima neograničenog vremenskog roka za reakciju državnih organa, koji samo svojim ćutanjem od mesec ili dva, mogu srušiti celu investiciju. Da stvar bude kompletna, tu su i fantomske kompanije poput Nove Vrške Čuke, koje već sada imaju povlašćeni status čak i sa poništenim građevinskim dozvolama koje je protivzakonito izdala lokalna samouprava, dok Kontinental vind sa OPIC garancijama, ni nakon dve godine u Srbiji, tom statusu nije ni blizu.

Upravo zato, ne čudi što je borba za održivi sektor energetike u Srbiji, postala prava borba sa vetrenjačama, i što postaje jasno da sve navodne evropske i zapadne aspiracije političke elite u Srbiji, nisu ništa više od dimne zavese. Pošto za razliku od zapadnih država, koje od Srbije uglavnom dobijaju lepe reči i lepe želje, neki drugi dobijaju sve ostalo, od rudnih bogatstava do kupovine vojnih aviona, bez konkurencije i ikakvog tendera, pa sada treba da se pitamo zašto je budžet prazan, zašto treba da po hitnom postupku reformišemo penzioni sistem do kraja godine, kako bi se nekako stvorio prostor za nove pobede i nova suicidalna strateška partnerstva. I dok budemo reformisali one najnemoćnije i najsiromašnije, podrazumeva se da će biti sasvim normalno da tokom zime za stotine miliona evra uvozimo struju po cenama koje su državna tajna i da i nadalje ubiramo rudnu rentu po kolonijalnoj stopi od 3 posto. Energetika je svuda u svetu sektor velikih brojeva, tako da nikakve uštede u javnim nabavkama, nikakva otpuštanja ili smanjenja broja penzionera, ne mogu doneti ni blizu toliko, koliko može zdrav i ekonomski realan energetski sektor. Hoće li to neko najzad shvatiti ili će se nastaviti sa klizanjem u potpuni ekonomski slom Srbije kao države, pokazaće vreme.