Braća po oružju

 Transatlantske podele jasno su vidljive u monetarnoj politici. U novembru prošle godine, odluka Federalnih rezervi SAD da pokrenu novi ciklus „kvantitativnih olakšica“ (što se odnosi na kupovinu državnih obveznica), izazvala je oštre kritike u Evropi. Iako Evropska centralna banka od proleća prošle godine takođe kupuje obveznice vlada, obim tog paketa je relativno mali (70 milijardi evra, u poređenju s programom u Sjedinjenim Državama u vrednosti od 600 milijardi dolara) i namenjen je isključivo za pružanje podrške ugroženim članicama evrozone.

Sličan raskorak, iako slabije izražen, postoji u domenu fiskalne politike. U decembru 2010. Evropljani su učinili zaokret u pravcu uvođenja fiskalne discipline, dok je američki Kongres odlučio da i u naredne dve godine primenjuje recept bivšeg predsednika države Džordža Buša koji se odnosi na smanjenje poreza, što su gotovo svi dobri poznavaoci prilika protumačili kao još jedan pokušaj oživljavanja privrede. Nesumnjivo, fiskalna strogost Nemačke se više odnosi na teoriju nego na praksu, ali, u celini gledano, i države evrozone, kao i Velika Britanija, odlučile su da uvedu paket mera štednje, dok SAD još nisu spremne da razmatraju takvu opciju. Mnogi Evropljani smatraju da su razlike izazvane onim što je nekadašnji predsednik Francuske Šarl de Gol imao običaj da naziva „prevelikom privilegijom“ Amerikanaca, što predstavlja aluziju na dolar kao na glavnu valutu za međunarodne rezerve. Ipak, to objašnjenje nije dovoljno. Ilustracije radi, Kina gomila devizne rezerve u dolarima, ali niko ne primorava vladu u Pekingu da preduzima takve mere i SAD se zalažu za jačanje juana.

Drugo objašnjenje za transatlantski raskol glasi da različiti potezi dveju strana odražavaju razlike u situaciji koja vlada u tim delovima sveta. Ukoliko uzmemo u obzir stanje na tržištima rada i stope nezaposlenosti, uočavamo da su američke kompanije reagovale na recesiju davanjem masovnih otkaza zaposlenima, dok se većina evropskih firmi trudila da zadrži radnike. Kao rezultat toga, stopa nezaposlenosti u Sjedinjenim Državama približila se rekordnim vrednostima zabeleženim u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, i ostaće visoka i u doglednoj budućnosti. Takođe, Amerikanci koji dobiju otkaz posle 99 nedelja gube pravo na novčanu pomoć, zbog čega je potrebno primeniti snažniju ekonomsku strategiju nego u Evropi, gde vladaju blaži kriterijumi. Kao što je ekonomista Džozef Stiglic objasnio, program socijalne pomoći u SAD u najvećoj meri zavisi od monetarne politike Federalnih rezervi.

Ali, postoji i treće, opsežnije tumačenje oprečnih stavova Evropske unije i Sjedinjenih Država, koje se odnosi na široko rasprostranjena verovanja. Prema mišljenju većine Evropljana, ne treba očekivati da će sredstva koja su izgubljena biti vraćena. Upravo zato, podsticanje javne potrošnje smatra se rizičnim i uvode se drakonske mere štednje. S druge strane, Amerikanci su uvereni da će na kraju dobiti sve ono što su izgubili zbog recesije. Na isti način razmišljaju i administracija predsednika Baraka Obame i Federalne rezerve. Drugim rečima, Evropljani su pesimisti kad je reč o budućnosti, za razliku od Amerikanaca koji su spremni da daju šansu svim metodama. Stoga, i dalje će postojati jaz između dva dela sveta. Razlike između Evrope i Sjedinjenim Državama mogu da umanje delotvornost G-20, što bi skrenulo pažnju svetske javnosti s pitanja kako voditi globalnu ekonomiju u kojoj se odnos snaga između razvijenih i država u usponu menja munjevitom brzinom.

Autor je direktor Brigela, međunarodne ekspertske organizacije i profesor ekonomije na Univerzitetu Dofin u Parizu.