Buntovništvo s razlogom

U vreme kada se frustriranost i razočaranje radnika održavaju na rezultate izbora širom sveta, navedeni cilj je naročito značajan. U trenutnim okolnostima očekivanje da će svaka generacija biti imućnija od prethodne, i u društvenom i u ekonomskom smislu, ozbiljno je dovedeno u pitanje, s obzirom da je suprotan trend postao „nova stvarnost“.

Stoga, ne čudi što je dugoprisutna frustracija zbog načina na koji je tekao proces globalizacije prerasla u gnev zbog nepravične raspodele prihoda, a sve to predstavljalo je okidač za političke promene. Takvo osećanje se intenzivira kada ljudi suoče sa lošim iskustvima na poslu, bilo da se radi o ograničenjima na tržištu rada, lošim uslovima na radnom mestu ili niskim zaradama. U mnogim delovima sveta, uključujući pojedine evropske države, stopa nezaposlenosti je izrazito visoka u proteklih nekoliko godina, a, čak, ni radno mesto više ne garantuje finansijsku sigurnost. Ilustracije radi, većina zaposlenih zna da im je postao „ranjiv“. Istovremeno, nije ostvaren dovoljan napredak u vezi sa unapređenjem kvaliteta poslova, čak i u zemljama gde su poboljšani drugi ekonomski pokazatelji.

U najnovijem izveštaju o zaradama na globalnom nivou, pod nazivom „Neravnopravnost na radnom mestu“, objavljenom prošlog meseca, navodi se da je smanjena stopa rasta plata od 2012. godine, sa 2,5 odsto godišnje na 1,7 odsto, što predstavlja četvorogodišnji minimum. Na primer, iako je Kina jedno vreme beležila brz rast u zaradama, ta stopa na godišnjem nivou umanjena je sa 1,6 odsto na samo 0,9 odsto. Razočaranost radnika osnažena je spoznajom da dok prosečna vrednost njihovih plata opada, oni najbogatiji uvećavaju dobit. Kako pokazuje pomenuti izveštaj, primanja radnika koji najviše zarađuju i koji čine deset odsto globalne radne snage, i dalje se uvećavaju. Plate Evropljana sa najvišim zaradama čine 25, 5 odsto ukupnih primanja, dok zarade polovine najmanje plaćenih radnika na Starom kontinentu čine 29, 1 ukupnih prihoda, a situacija je još gora u državama poput Brazila, Indije i Južne Afrike.

Dakle, suočavamo se sa višestrukim izazovima, koji se odnose na unapređenje položaja radnika sa najnižim zaradama, kao i na obezbeđivanje dovoljnog broja visokokvalitetnih poslova za desetine miliona „novopridošlica“ na tržištu rada. Imajući u vidu činjenicu da se globalna ekonomija još nije potpuno oporavila od ekonomske krize, koja je počela u prethodnoj deceniji, neće biti lako prevazići navedene teškoće, što pokazuje i izveštaj pod nazivom „Nezaposlenost u svetu i socijalne prognoze za 2017. godinu“. U tom dokumentu se procenjuje da će preko 200 miliona ljudi širom sveta biti nezaposleno ove godine, dok će se u 2018. taj broj povećati za još 2, 7 miliona ljudi.

Svetu je potreban održiviji i raznovrsniji model ekonomskog rasta, a ključ uspeha biće snažne i kredibilne institucije tržišta rada, koje poštuju i dodatno osnažuju međunarodno prihvaćene principe i prava za radnike. U tom kontekstu, minimalne zarade i kolektivni ugovori mogu da odigraju važnu ulogu. Primera radi, u proteklih nekoliko godina pojedine države, uključujući Meksiko, podigle su vrednost minimalne cene rada, u nadi da će se tako smanjiti nejednakost, a istu meru razmatra i Južna Afrika.

Dobra vest odnosi se i na zaključke Komisije za minimalnu cenu rada u Nemačkoj, koji pokazuju da valjano osmišljene mere, koje zadovoljavaju potrebe i radnika i njihovih porodica, mogu da dovedu do istinskih promena za one sa najmanjim zaradama, a da, istovremeno, ne naruše ravnotežu na tržištu rada.

Autor je generalni direktor Međunarodne organizacije rada