Čak 1.636 prelaza preko pruge po zakonu nebezbedno

Uz to, naglasio je Rebić, zbog teškog zdravstvenog stanja vozač još nije saslušan, ali je činjenica da je autobus, prema pravilima saobraćaja, morao da poštuje znak „stop“ i da propusti voz.

– Ali, prema važećem zakonu, upravljač puta je bio obavezan da postavi adekvatnu saobraćajnu signalizaciju, koja podrazumeva i svetlosni saobraćajni znak. To će svakako biti jedan od pravaca rada u toku krivične prijave za ovo teško krivično delo – rekao je naglašavajući da postoji prostor za ispitivanje odgovornosti i lokalne samouprave zbog načina na koji je obezbeđen prelaz, a mogući su i dalji koraci i utvrđivanje odgovornosti nadležnih organa, odnosno Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koji nisu kontrolisali rad lokalne samouprave.

Samo nekoliko sati kasnije, prozvana ministarka Zorana Mihajlović izjavila je da nije sigurna da je direktor policije bio precizan i da je raspolagao potpunim informacijama. Ipak, naglasila je da će sačekati kraj istrage i da se moraju znati imena svih odgovornih, bez obzira na poziciju na kojoj se nalaze. „Ako je direktor Železnice odgovoran, on ne bi podnosio samo ostavku, već bi bio i krivično gonjen“, rekla je i na pitanje da li se oseća lično odgovornom, naglasila da je „sve dobro proverila“ i da joj se čini kako „tu ima najmanje nadležnosti“ za odgovornost ministarstva.

I dok se dva ministarstva, ne prvi put, nadmudruju o oceni ko bi mogao da bude kriv, Zakon o bezbednosti saobraćaja je jasan.

„Prelaz puta preko železničke pruge mora biti obeležen propisanom saobraćajnom signalizacijom. Na prelazu puta sa savremenim kolovoznim zastorom (asfalt, beton, kocka i sl.) preko železničke pruge moraju se postaviti semafori kojima se najavljuje približavanje voza. Na prelazu puta preko železničke pruge postavljaju se branici ili polubranici kojima se zabranjuje i sprečava prelazak vozila preko železničke pruge, kojima mogu biti pridodati uređaji za davanje zvučnih znakova koji upozoravaju na spuštanje branika, odnosno polubranika. Kada su na prelazu puta preko železničke pruge postavljeni branici ili polubranici, a uređaj za njihovu upotrebu nije ispravan ili se ne koristi, ti branici moraju biti uklonjeni ili na odgovarajući način prekriveni“, navodi zakon u članu 153. U tom članu, svetlosni saobraćajni znak koji najavljuje dolazak voza, mora biti postavljen čak i na putu koji nema savremeni kolovozni zastor, odnosno asfalt.

Da je taj član zakona poštovan, svih 2.138 prelaza na kojima se ukrštaju drumski i železnički saobraćaj, imalo bi svetlosnu signalizaciju. A nemaju. Praktično, tek svaki četvrt – peti ili svega 502 prelaza opremljena su svetlosnim znacima i rampama. Prema slovu zakona, neispravno je čak 1.636. U petak, kada se dogodila nesreća koja je odnela pet života, iz Železnice su tvrdili da je prelaz kod Međurova bio propisno obeležen.

Prema rečima profesora Krsta Lipovca, šefa katedre za bezbednost na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, ako je reč o autoputu ili putevima prve i druge kategorije, odgovornost za ispravno postavljenu saobraćajnu signalizaciju snose Putevi Srbije, a u ovom slučaju, obzirom da je reč o lokalnom putu, teret pada na Gradsku upravu Niš.

– Ipak, lokalna samouprava ne može sama i bez saradnje sa železnicom da postavlja svetlosne saobraćajne znake, branike i polubranike. Neophodno je da rade zajedno. Zbog toga postoji velika odgovornost nadležnog ministarstva, ono mora da ih organizuje, dovede za sto kako bi se odredio način za obezbeđenje prelaza, koliko je ograničenje brzine, na kom rastojanju su potrebni znaci. Troškove tog obeležavanja u najvećoj meri snosi železnica, jer su svetlosna upozorenja i branici njen deo posla. Međutim, da li su realne cene od 100.000 ili 200.000 evra za osiguranje jednog prelaza, nisam siguran. I meni to deluje previše – kaže Lipovac.

Prema njegovim rečima, u medijima se uglavnom govori o krivici vozača autobusa, a to je pogrešno. Svaki put kada se tako nešto dogodi, kao društvo se zadovoljavamo ako se otkrije lice na koje će pasti krivično pravna odgovornost, a za mesec ili pet ponovo možemo da imamo sličnu situaciju.

– Mnogo je veći doprinos da se iz tih nesreća nešto nauči, da se promeni pristup i da kreatori sistema pronađu način kako da sistemski reše nebezbedne situacije. Na to u prvom redu mogu da utiču oni koji projektuju, grade i planiraju saobraćajnice, u drugom ešalonu su institucije koje se bore za što više nadležnosti, jer im to obezbeđuje finansiranje, ali one imaju i odgovornost za funkcionisanje sistema. Najzad, najviši oblik odgovornosti je na političarima, iako oni to ne vole da čuju. Ali, oni donose budžet, propise, osnivaju institucije, planiraju gradnju – oni upravljaju sistemom, kaže Lipovac.