Čeka nas dug oporavak od globalne nesreće

Uprkos svemu tome, masivne rezerve banaka ostaju nepozajmljene. Tokom japanske „izgubljene dekade“, Banka Japana uglavnom je kupovala japanske državne obveznice, dok Federalne rezerve pokušavaju da ponovo otvore sekundarna tržišta za sekjuritizovane privatne pozajmice (koje su u SAD važne koliko i pozajmice banaka), kupujući hipotekarne obveznice i pozajmice potrošača i kompanija, kao i obveznice Trezora SAD. Banka Engleske kupuje državne obveznice Velike Britanije. Evropska centralna banka, zbog brige o snažnoj inflaciji, odgovorila je mnogo sporije. Vlada SAD sada osigurava, pozajmljuje ili troši više od 10 biliona dolara. Slične garancije i spasilački paketi za banke pojavili su se i u drugim velikim ekonomijama (ECB nema tu ulogu u Evropi većnacionalne vlade). Fiskalni odgovor (poreske olakšice i povećanje potrošnje) značajno varira. Slabiji je u Evropi, koja nije sklona dugu, nego u SAD i Kini. SAD hrabre Evropu da odobri veće fiskalne stimulacije, dok Evropljani pritiskaju SAD za veću i globalnije koordiniranu finansijsku regulaciju. Da li će kamatne stope blizu nule, spasavanje finansijskog sektora i fiskalne stimulacije dati rezultata? Šta bi još moglo da se preduzme?

Što se tiče fiskalnih mera, empirijski dokaz sugeriše da je tri kvartala potrošnje zasnovano na dugoročnim ekonomskim izgledima, a ne na kratkoročnom raspoloživom prihodu. Zato su privremene poreske olakšice uglavnom sačuvane umesto da su potrošene. Ciljanje građana s ograničenom likvidnošću, posebno nezaposlenih, malo je efektivnije i humanije. Neki tvrde da potrošnja na infrastrukturu stvara veliki Kejnsov „množilac“, veći rast prihoda nego inicijalna potrošnja (procene idu i do 1,5 puta više nego kod inicijalnog povećanja potrošnje). Međutim, potrošnja na infrastrukturu je obično spora i gotovo uvek pokrenuta parohijalnim političkim brigama. Godišnja potrošnja Japana na infrastrukturu u iznosu od 15 do 20 biliona jena nije sprečila „izgubljenu dekadu“. Niti je potrošnja Vlade Amerike okončala Veliku depresiju (stopa nezaposlenosti 1939. godine i dalje je bila 15 odsto, deceniju nakon što je depresija počela). Efektivnija stimulacija ubrzala bi potrošnju do koje bi svakako moralo da dođe. Ili poreske olakšice kako bi promenile marginalnu računicu firmi u vezi sa otpuštanjima, i potrošača u vezi s potrošnjom – na primer, suspenzijom poreza na plate za firme i radnike na godinu dana ili suspenzijom dela ili celokupnog poreza na prodaju ili nacionalnog PDV-a. Još bolja bi bila trajna redukcija stopa i kontrola buduće potrošnje.

Međutim, vlade bi trebalo da budu oprezne sa skupim stimulativnim paketima. Moguće je da donesu mali predah zapošljavanju i prihode na svaki potrošeni dolar, dok bi servisiranje velikog akumuliranog duga usporilo dugoročni rast, bilo tako što bi primoralo vlade na značajno povećanje poreza ili smanjenje potrošnje, bilo tako što bi primoralo centralne banke da štampaju novac. Zaista, Kina je zabrinuta za sigurnost obveznica Trezora SAD koje drži. U teoriji, dovoljno kvantitativnog olakšavanja nagoveštava buduću inflaciju, motivišući ljude da sada kupuju skupe stvari, kao što su automobili i kućni uređaji, kako bi izbegli rast cena kasnije (u praksi to je eksperiment). Visoka i rastuća inflacija stvara velike troškove i teško je preokrenuti. Nakon slabljenja krize, čelnici centralnih banaka moraju da povuku obimnu infuziju likvidnosti pre nego što inflacija počne da raste, što je nezgodan manevar. Poenta je da bolje politike mogu u najboljem slučaju da ublaže ekonomske posledice ove strašne recesije. Nećemo se u potpunosti izvući iz ovog nereda uskoro. U nekim slučajevima, snažni oporavak sledi posle recesije, ali oporavak posle finansijskih kriza uvek je značajno bolan, dugotrajan i traumatičan. Ekonomisti Ken Rogof i Karmen Rajnhart tvrdili su da su velike finansijske krize prošlog veka u proseku trajale pola decenije ili duže. U mnogim prethodnim bankarskim krizama, najžešće su bili pogođeni zemlja ili region (Argentina, Japan…). Ovog puta, gotovo svaka privreda značajno trpi i bankarska kriza je globalna. Kreatori politike će nastaviti da ispaljuju bilo koju municiju koju mogu da nađu, ali biće potrebno vreme da bi oslobađanje od dugova koje je doneo bum, krenulo pravim smerom.

U vreme ozbiljnih ekonomskih poremećaja, kreatori politike tuku se oko pronalaženja rešenja i neki ljudi gube poverenje u ekonomski sistem. Zaista, tokom Velike depresije tridesetih godina bilo je uobičajeno za zapadne intelektualce da se okrenu komunizmu i centralnom planiranju kao leku za sve. Neki se nikada nisu vratili sa tog intelektualnog putovanja, uprkos propasti komunizma. Ne postoji, naravno, nijedan razlog zbog kojeg bi se vraćali socijalizmu i centralnom planiranju. Kada budemo sišli sa državne pomoći biće nam potreban bolje regulisani finansijski sistem. Bilo koja finansijska institucija koja je prevelika ili previše unutar sebe povezana da bi propala, ili bi to ubrzlo mogla da postane, mora da bude strogo regulisana i praćena zbog rizika i kapitalne adekvatnosti u realnom vremenu ili rasparčana na manje firme. U međuvremenu, nadajmo se da će gospoda Bernanke, King, Triše i drugi guverneri centralnih banaka, postaviti monetarnu politiku koliko je moguće ispravno i da naši političari neće potrošiti velike sume na neefektivne fiskalne stimulacije.

Autor je bivši predsedavajući Saveta ekonomskih savetnika predsednika SAD, profesor ekonomije na Stenford univerzitetu