Cena Vučićeve „zadužbine“ 418 miliona evra

I ovo je samo plan i to zabeležen u Zakonu o budžetu za 2022. godinu u delu u kome su popisani planovi kapitalnih investicija u naredne tri godine, kako je prvi put objavio Oko magazin RTS-a.

U narednoj godini za stadion će biti potrošeno 60 miliona evra, u 2023. 194 miliona evra, a u 2024. još 160 miliona – ukupno 418 miliona evra.

Ovo je trostruko poskupljenje, a da ni ašov nije zaboden u surčinske oranice, a kolika će biti stvarna cena nemoguće je pretpostaviti, mada ako uzmemo u obzir iskustva sličnih projekata u zemljama u širem okruženju, realizacija može biti i dvostruko skuplja od plana.

Donedavno, koliko u oktobru kada je predstavljen izgled budućeg nacionalnog stadiona, rečeno je da će koštati 257 miliona evra.

Prema proceni uticaja prostornog plana područja posebne namene nacionalnog stadiona koja je tokom oktobra predstavljena u Ministarstvu građevine, saobraćaja i infrastrukture, ceo kompleks planiran je na 114 hektara u Surčinu kod obilaznice oko Beograda, između petlje Surčin-jug i petlje Ostružnica.

Prema ovom planu, na 31,8 hektara nići će Nacionalni stadion, a na 14,8 hektara prateći sportski objekti.

Na 3,8 hektara biće infrastrukturni objekti i oko 7,5 hektara se odnosi na vodnu površinu, odnosno kanal Galovica koji će biti iskorišten za skupljanje voda.

Tu su i komercijalni sadržaji: poslovni i kancelarijski prostor, kongresni prostor, prodavnice suvenira i sportske opreme, tržni centar, saloni zabave, restorani, kafeterije…

U planu je produžetak gradske železnice do ovog kompleksa, povezivanje putem sa aerodromom „Nikola Tesla“, kao i izgradnja ostale komunalne infarstrukture, međutim nije najjasnije šta sve precizno ulazi u ovu sumu i da li je ona uopšte i konačna.

Juče nismo dobili odgovor na ova pitanja od Ministarstva saobraćaja, građevine i infrastrukture koje se vodi kao investitor ovog projekta.

Međutim, osnovno pitanje je da li je nacionalni stadion i sve oko njega vredno skoro pola milijarde evra prioritet za srpsko društvo i ekonomiju.

Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, ističe da je u budžetu za sledeću godinu predviđeno zaduživanje za nacionalni stadion od 250 miliona evra, što se poklapa i sa izjavama u medijima.

„Ovaj iznos od 418 miliona evra verovatno uključuje i celu infrastrukturu i saobraćajnice. Ono što je važno, ne samo kod ovog projekta je da treba dati javnosti na uvid analizu projekta, koliko bi koštalo, kakva je ekonomska isplativost, koje su koristi za društvo. Po zakonu je vlada obavezna da za projekte preko pet miliona evra radi procene. Velike sume su odvojene za investicije i te analize su potrebne i da se mogu projekti uporediti i utvrditi zašto nešto ima prioritet, a ne nešto drugo. Bez te analize, ovako na prvi pogled deluje da bi komunalna infrastruktura i zaštita životne sredine trebalo da imaju veći prioritet od nacionalnog stadiona“, ocenjuje Petrović dodajući da se naredne godine planira 3,6 milijardi evra u investicije, ne računajući sektor bezbednosti i da treba pažljivo birati projekte.

Prema Petrovićevim rečima, rađena su istraživanja i empirijske studije u zemljama u razvoju koje su pokazale da velike investicije ne znače nužno i veliki efekat na privredni rast.

„Pokazalo se da je potrebno ispuniti i neke uslove. Pre svega važan je dobar izbor projekata, kao i efikasnost izvođenja tih projekata i njihova cena. Tamo gde institucionalni okvir u kom se biraju projekti sa najvećim efektom nije tako jak, dovodi se u pitanje u kojoj meri velike investicije dovode i podsticanja privrednog rasta. Osim toga često su ti projekti i skuplji nego što bi trebalo“, napominje Petrović.

Prema mišljenju ekonomiste Libeka Mihaila Gajića kod ovakvog projekta izvesno neće biti isplativosti niti je ekonomski motiv presudan kod njega.

„Kod železnice, gasovoda, puta pokreće se ekonomska aktivnost, za preduzeća se smanjuju troškovi transporta, povećava se produktivnost, širi se proizvodnja. Ovo nema nikakav ekonomski uticaj na ostatak privrede i deluje mi kao dizanje spomenika za života“, kaže Gajić.

Izgradnju nacionalnog stadiona predložio je pre nekoliko godina predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ne odustajući od tog projekta uprkos svim kritikama na koje je naišao u ekonomskom delu javnosti.

Kako podseća Gajić, neke zemlje koje su imale bum sportske infrastrukture, uglavnom su bile domaćini Olimpijskih igara i po pravilu su u velikim minusima.

„Grčka je još uvek dužna za svoje OI. Pored toga teško da će privući velika takmičenja evropskog nivoa, eventualno neku utakmicu. Poljska i Ukrajina kada su pravili evropsko prvenstvo jedva su uspeli da ga isfinansiraju. Sa poslovnog stanovišta ti kompleksi imaju visoke troškove održavanja i poješće te prihode od turizma i sportskih takmičenja“, ocenjuje Gajić dodajući da takvi projekti u velikim zemljama kao što su Poljska ili Rusija i mogu da se razumeju, ali za malu zemlju koja demografski izumire teško.

Za njega je upitno i pravljenje infrastrukture kao što je gradski voz zbog „tri velike utakmice godišnje“.

I Goran Rodić iz Građevinske komore postavlja pitanje da li je to prioritet u ovom trenutku.

„Veliki znak pitanja je da li to nama treba sada uopšte, da li ima važnijih stvari. Da li nam treba stadion pored Partizana i Crvene zvezde, pored toliko propalih stadiona po državi ili su nam potrebni kanalizacija, vodovod, put… Po meni ovo je zadnja rupa na svirali, ali se pravi samo da se pokaže da možemo. Možemo, samo je pitanje ko će da radi i koliko će da košta“, smatra Rodić.