Cene pšenice ispod proizvođačkih: Poljoprivrednici najavljuju protestne mere za 10 dana

Na Produktnoj berzi u prethodnih nedelju dana kilogram pšenice bez PDV-a koštao je 20, a kukuruza oko 16 dinara. To je, kako tvrde poljoprivrednici, značajno povoljnije nego na svetskim berzama, a do 10 dinara manje nego u Budimpešti.

Osim toga, ratari napominju da im nisu isplaćene ni dogovorene subvencije po hektaru od 18.000 dinara, zbog čega udruženja koja su u maju potpisala sporazum sa Vladom traže sastanak sa ministarkom poljoprivrede Jelenom Tanasković. Kako su pojasnili, od ishoda sastanka zavisiće dalji koraci, odnosno da li će izaći na protest.

Kako za Danas kaže predstavnik Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije Đoka Ćurčić, data udruženja imala su sastanak, a koraci koji će uslediti biće saopšteni u narednih 10 dana.

„Imali smo sastanak na kom smo sumirali utiske. U toku su dogovori oko zahteva za 2024. godinu, a pridružilo nam se još četiri-pet udruženja. Za deset dana saopštićemo o kojim zahtevima je reč, ko se pridružio i šta će da se radi u daljem periodu“, nagoveštava Ćurčić.

S druge strane, predsednik Nezavisnog udruženja poljoprivrednika Srbije Jovica Jakšić tvrdi da njegovo udruženje nije bilo na sastanku, i da se ne zalaže za potpisivanje ugovora, jer ih, kako kaže – politika ne zanima. On dodaje da njegova organizacija u svoje ime može iznositi zahteve, a ne da drugi poljoprivrednici potpisuju sa Vladom za njih.

„Situacija je svakako strašna, ratari naše zemlje imaju najmanje subvencije u Evropi, a hoćemo u Evropsku uniju. Cene su nam od 100 do 150 evra niže po toni u odnosu na okruženje. Subvencije se ne isplaćuju, jer postoji problem sa softverom eAgrara. Zemlja koju obrađujemo je „čista“, a i da nije eAgrara, sve prijavljujemo zbog sebe jer mora da nam se poklopi ono što je na parceli sa tim što osiguramo. Takođe, još uvek nam nije isplaćen ni povraćaj za osiguranje. Robu nemamo kome da prodamo, a i firme nam kasne sa isplatom jer su u nezavidnoj situaciji zato što nemaju kome da plasiraju produkte“, pojašnjava Jakšić.

On ističe da su troškovi proizvodnje ove godine viši od prihoda koji poljoprivrednici ostvare prodajom, te da iz tog razloga beleže minus u domaćem agraru.

„Čista matematika – ako nas hektar pšenice košta oko 180.000, za šest tona po 20 dinara, to je 120.000 dinara. Ne da ne možemo da pokrijemo troškove – nego ulazimo u minus. Cena pšenice u Mađarskoj košta od 33 do 35 dinara za kilogram, a u Srbiji je 20 dinara. U Subotici je prodaju po ceni od 20 dinara za kilogram, a u Segedinu za 33. Takođe, tržišna cena suncokreta prošle godine otišla je na 82, a potpisano da se proda za 73 dinara. To postavlja pitanje šta se dešava – da li je cilj da mi prekinemo da radimo ili nešto drugo? Ministarka je obećala da će podsticaji biti isplaćeni do kraja meseca, videćemo da li će ispuniti. Prošli mesec smo imali obećanje do kraja prethodnog, sada do kraja tekućeg, pa ćemo videti kako će biti“, zaključuje Jakšić.

Sporazum sa Vladom u maju su potpisali Inicijativa za opstanak poljoprivrednika Srbije, Udruženje proizvođača mleka Naše mleko, Udruženje poljoprivrednih proizvođača Subotice, Udruženje STIG Požarevac, Udruženje Za spas i opstanak stočara zapadne Srbije, Savez Udruženja poljoprivrednika Banata i Udruženje proizvođača mleka Šumadije i Pomoravlja „Adraniˮ.

Kada je reč o troškovima proizvodnje u odnosu na cenu žitarica i uljarica, sa Jakšićem je saglasan agroekonomski analitičar Žarko Galetin, koji napominje da poljoprivrednici imaju problem već drugu godinu zaredom.

„Naši poljoprivrednici će biti u problemu da zatvore kalkulaciju, s obzirom da je setva ove godine, u zavisnosti od kulture, u proseku bila od 20 do 40 odsto skuplja nego prošlogodišnja. Cene kukuruza, pšenice, soje i suncokreta, kultura koje u Srbiji zauzimaju najveće površine, do duplo su niže nego u 2022, te je jasno da u perspektivi postoji problem. Prošle godine imali smo obrnutu situaciju – da su cene bile dobre ali prinos slab, tako da već drugu godinu zaredom ratari vezuju lošu godinu sa aspekta ekonomije proizvodnje“, poručuje naš sagovornik.

S druge strane, povlačenje analogija između cena na našem tržištu i svetskih berzi Galetin vidi kao problematičnu računicu, ali napominje da berzanske cene jesu indikativne u smislu praćenja trendova.

„Kada je reč o poređenju cena sa onima na regionalnom tržištu, njih ne možemo posmatrati preko cena primarnih proizvoda. Naši poljoprivredni proizvođači se uglavnom vezuju za berze u Budimpešti i Parizu. To nije uporedivo jer su u pitanju terminske berze. Na njima se određuje datum isporuke, odnosno ugovara se cena danas za isporuku za recimo tri meseca, uz polaganje instrumenata garancije. Tada se plaća oko 10 odsto celokupnog iznosa robe, a ugovor se na sekundarnom tržištu može više puta kupiti i prodati, što znači da i cene mogu varirati. Takođe, cena u Budimpešti predstavlja računicu sa isporukom. Takođe, ugovori se odnose na robu utovarenu preko brodske oplate, operativnu za izvoz. A cena kod nas je cena na paritetu utovarena na lokaciji prodavca u vozilo kupca“, obrazlaže Galetin.

Jednakog mišljenja je i Sunčica Savović, direktorka Udruženja Žita Srbije, koja tvrdi da su u cene na svetskim berzama uračunati brojni troškovi, od transporta i kontrola do dokumentacije za izvoz.

„Naši poljoprivrednici u komunikaciji sa medijima najčešće se vezuju za berzu u Parizu, što je neuporedivo jer je u tu cenu uključena isporuka u morskoj luci, utovarena na brod. Srbija nema morsku luku niti more. S druge strane, svi smo učesnici na svetskom tržištu, a s obzirom da smo otvorena tržišna ekonomija, nemoguće je da se cene ne odraze na naše tržište poljoprivrednih proizvoda. Da bi naša cena bila uporediva sa cenom u francuskoj morskoj luci, moraju se dodati troškovi skladištenja, sušenja ili čišćenja robe, transporta do luke na Dunavu, kontrole kvaliteta, utovara na rečnu baržu i transporta, uz izradu svih potrebnih papira za izvoz i prevoz do morske luke, koja je za naše žitarice i uljarice luka Konstanca u Rumuniji – sa troškovima istovara ili pretovara. S druge strane, ako se poredi sa berzom u Budimpešti, treba znati da ona, od kada je Orban ne finansira, praktično ne funkcioniše. Na njoj nema trgovine, i posluje u prometu manjem nego naša produktna berza, na kojoj se ne istrguje ni pet odsto količine žitarica unutrašnjeg tržišta“, ističe Savović.

Osvrćući se na proizvodne troškove, naša sagovornica kaže da je neminovo da oni jesu visoki u odnosu na otkupnu cenu žitarica, ali da je radi precizne računice, neophodno sve okolnosti uzeti u obzir.

„Činjenica je da je cena pšenice, čak i onog najboljeg kvaliteta, ispod proizvođačke cene, ali proizvedene na zemlji koja je uzeta u zakup, uz punu primenu agrotehničkih mera – čak i ako je donela pet tona po hektaru. Sa druge strane, prošle godine cena pšenice bila je znatno viša nego u regionu, ali proizvođači je nisu prodali, što govori da, osim što nisu zadovoljni cenom, sredstva im nisu hitno potrebna“, zaključuje Savović.