Čiji je izum društveno odgovorno poslovanje

A neka kompanija se može smatrati korporativno odgovornom ukoliko primenjuje socijalnu i etičku odgovornost prema zajednici u kojoj posluje i ostvaruje profit. U priručniku „Korporativna i društvena odgovornost“ (iz 2006. godine) ističe se, između ostalog, da za profit koji ostvaruju, kompanije nisu odgovorne samo akcionarima, već svim stejholderima na koje se profit, na bilo koji način, odražava. Činjenica je, takođe, da od stepena korporativne odgovornosti zavisi, u izvesnoj meri, i korporativni imidž, odnosno reputacija kompanije, ali i određene privilegije u procesu poslovanja. Ali, da ne bude zabune, korporativno odgovorno poslovanje nije „izum“ koji su strane kompanije donele na srpsko tržište. Naprotiv, nekadašnji giganti, od kojih se većina sada nalazi u procesu restrukturiranja, primenjivali su u svojoj poslovnoj politici koncept socijalne i društvene odgovornosti. Kao primer društveno odgovornih kompanija pomenuću dve fabrike sa juga Srbije. Reč je o nekadašnjem tekstilnom gigantu, fabrici Jumko, ali i kompaniji nameštaja Simpo u kojima je bila privilegija raditi.

Zahvaljujući, u tom trenutku malo poznatom, konceptu društveno odgovornog poslovanja, ove kompanije su se uključile u rešavanje pitanja važnih za lokalnu zajednicu i region. Reč je, pre svega, o otvaranju novih pogona u tada (ali i sada) nerazvijenim područjima, poput Radovnice (u najsiromašnijoj opštini Trgovište), zatim u Belom Polju, kod Surdulice, kao i u sredinama sa većinskim albanskim stanovništvom – u Preševu je otvoren Jumkov pogon konfekcije, a u Bujanovcu Simpova fabrika. Zapošljavanjem nezaposlenih iz ovih siromašnih područja zaustavljen je proces radne migracije u razvijenije oblasti. Osim ekonomsko-socijalnog, treba ukazati i na bezbednosni aspekt otvaranja pogona ovih fabrika na trusnom području Bujanovca i Preševa.

I još nešto. Stipendiranje, a potom i zapošljavanje stručnjaka, uključujući i praktičan rad u vreme školovanja, siguran su dokaz da su domaće fabrike bile pioniri u primeni koncepta dualnog obrazovanja. Osim toga, ulagale su sredstva u razvoj kulture, sporta i objekata društvenog standarda, iskazujući tako na najbolji način društvenu odgovornost prema zajednici. Sve to je pozitivno uticalo na motivisanost i lojalnost zaposlenih u ovim firmama. U red društveno odgovornih, i uspešnih, kompanija koje su uspešno prošle kroz proces tranzicije, svakako spada i fabrika posuđa Metalac u Gornjem Milanovcu, koja posluje od 1949. godine. Socijalna odgovornost te kompanije ogleda se u stipendiranju budućih stručnjaka i zapošljavanju stručnih kadrova.

Da oblik svojine nije garant uspešnog poslovanja, ali i socijalne i društvene odgovornosti, o tome svedoči podatak da pojedine, nekada domaće, fabrike, a sada u vlasništvu stranih investitora, kao i privatni poslodavci (čast izuzecima), ne izmiruju redovno poreske obaveze prema državi. U pojedinim kompanijama, čiji su vlasnici stranci, prisutan je trend eksploatacije radne snage, izražen kroz prekovremeni rad, koji se ne plaća ili se malo plaća, dok je sindikalno organizovanje zanemarljivo. U tom kontekstu posmatrano, postavlja se pitanje reputacije i korporativne odgovornosti tih kompanija, ali i privilegija za njihovo poslovanje. S druge strane nedostatak investicija, koja naročito dolazi do izražaja u malim firmama, sužava njihove aktivnost u oblasti korporativne odgovornosti. Iz svega ovoga nameće se zaključak da se socijalna i društvena odgovornost u praksi tranzicione srpske privrede ne primenjuju uvek na adekvatan način.

Autor je ekonomista iz Vranja