Crna mačka beli mačor

Upravo ta retardacija u stanje sive zone, jedna je od glavnih posledica sloma akcije „Očistimo Srbiju“ i Fonda koji je trebao da obezbedi sredstva za održivi model zaštite životne sredine, a u stvari je obezbedio municiju za medijske afere, sporno trošenje novca, ispumpavanje sredstava na medijske kampanje i projekte čija je opravdanost jako sporna ili u najmanju ruku nemerljiva. Fond je ukinut, bilo kakve medijske kampanje kojom bi se stanovništvo ili privreda, guralo ka ulasku u sistem reciklaže, faktički nema, i jedna od prvih posledica je ponovni procvat „reciklera“ po modelu filma „Crna mačka beli mačor“, koji umesto da budu industrija, postaju jezgro organizovanog kriminala i korupcije. Tako je postalo jasno da je hitno potrebno ući u proces provere ko uopšte u Srbiji jeste legalno uključen u proces reciklaže, a ko jednostavno balira prazne boce i preprodaje ih nekome drugome ko stvarno reciklira. Neophodno je definisati ko legalno plaća poreze i doprinose na zarade Roma koji rade najprljavije i najteže poslove u reciklažnoj industriji, a ko svoj biznis plan zasniva na crnim „kako kad“ isplatama na ruke, i brutalnim modelom ropskog rada Roma, koji se graniči sa organizovanim krininalom. Neophodno je pojasniti po kojim parametrima javna komunalna preduzeća u gradovima širom Srbije dodeljuju pravo reciklerima da skupljaju otpad sa deponija, pošto je očigledno da umesto da motivišu što veće prikupljanje ambalažnog otpada, imamo apsurd da se čak ograničava broj ljudi koji rade na vađenju PET boca i ostalog otpada sa deponija.

Tako je u Beogradu došlo do apsurda da je postojeće stanje takvo da jedan recikler, američki Eurofoil, samo u decembru mesecu prikupi pet puta više PET ambalaže nego svih ostalih pet reciklera zajedno, i da reakcija na to bude pokušaj ograničenja broja Roma koji mogu da učestvuju u skupljanju PET boca na deponiji Vinča. I to uprkos činjenici da je stanje takvo da preko 80 posto te vrste otpada niko, pa ni Eurofoil, ne uspeva da skupi i to se jednostavno zatrpava i propada u nepovrat, zato što veliki deo otpada na Vinču dolazi tokom noći, tokom perioda kada zbog teških vremenskih uslova nije moguće skupljati bilo šta. Da apsurd bude veći, umesto da stimuliše skupljanje što veće količine ambalaže, stanje je takvo da jedino Eurofoil nema pravo da ima presu za baliranje PET boca, dok svi ostali, koji skupljaju desetak puta manje, to uredno imaju, što rezultira ogromnim troškovima prevoza, tako da prosečni kamion Eurofoila mora pet puta da vozi istu količinu PET boca koju bi presom za baliranje mogao da spakuje i vozi odjednom. Tako ispada da se pod krajnje neobjašnjivim okolnostima, očiglednim podzemnim aranžmanima, sistematski satire i ono malo raciklažne industrije koja se trudi da legalno posluje, uredno plaća doprinose i poreze na zarade Roma koji rade težak i mučan posao prikupljanja otpada sa deponija. Tako umesto da cilj bude što veći nivo prikupljanja ambalažnog otpada, stvaranje novih legalnih radnih mesta, povećanje izvoza gotovih reciklata na tržište EU, ispod žita se očigledno sprovodi neki drugi plan, koji ima za cilj da se zaštite mali, lični interesi, pa makar zbog njih propao ceo svet. Ovim problemom već mesecima se bavi i ambasada SAD u Beogradu, koja sa svim svojim uticajem, nije uspela da stanje dovede makar do tačke da američkom Eurofoilu obezbedi ravnopravan status na deponiji u Vinči, što samo govori o tome koliko su jaki interesi u pitanju, i koja vrsta moći je akumulirana u rukama nekih ljudi koji misle da sve mogu, i da za njih nema nikakvog zakona u ovoj zemlji. Da stvar bude još tragičnija, integracija Roma u legalne tokove života i poslovanja, jedan je od ključnih prioriteta postojeće gradske vlasti u Beogradu, priča o socijalnom preduzetništvu priča je o zapošljavanju marginalnih društvenih grupa, uključujući i Rome, ali ispada da ta priča puca kao mehur od sapunice, kada dođe do tačke praktične primene u životu, gde uvek postoji neki jako dobar razlog i jako moćan interes koji je preči i jači od svega.

Posebno pitanje predstavlja pitanje medijske kampanje, i jako je teško oteti se utisku, da je sa gašenjem akcije Očistimo Srbiju, sa prljavom vodom izbačena i beba, i da postojeće stanje mora hitno da se menja. Ako je sasvim jasno da zaista nije potrebno da za velike državne pare Novak Đoković umesto reketom, maše metlom, to naravno ne znači da neka druga vrsta kampanje nije potrebna.Tim pre što je za čitave kategorije otpada država Srbija jedina koja to treba da skupi, i nema nikakvog privatnog operatera koji to skuplja. Takođe, ako je jasno da kampanju za skupljanje PET boca, limenki ili staklenih boca treba da vode i finansiraju SEKOPAK ili Eurofoil, postavlja se pitanje ko vodi kampanju za skupljanje miliona baterija od 1,5 volti, koje svaki građanin Srbije troši na redovnoj osnovi kao kokice, od daljinskih upravljača do satova ili igračaka? Ko vodi kampanju za ekološko odlaganje različitih elektronskih uređaja koji u sebi imaju teške metale ili ko se brine o tome kuda ide ambalaža u kojoj se nalaze široko dostupne teške hemikalije poput Domestosa ili izbeljivača? O moru isluženih mobilnih telefona, punjača, praznih tonera za inkdžet i laserske štampače, i sličnim užasima, da ne govorimo. A sve to danas, decenijama i bez ikakve kampanje, ide u klasično đubre, gde polako, ali sigurno, zagađuje zemlju i tokove voda, i razumna država toj katastrofi mora ići u susret jakom i agresivnom medijskom kampanjom. U kojoj bi mreža PTT Srbije koju čini više od 1.500 pošta širom Srbije, mogla biti praktično neprocenjiv resurs, pre svega kada je reč o prikupljanju različitih vrsta otpada od miliona građana koji hteli, ne hteli, svake nedelje provode sate čekajući u redovima da plate svoje račune.

Upravo zato, Srbija ne sme sebi da dozvoli povratak reciklažne industrije u model filma „Crna mačka beli mačor“ u kome reciklažu Trabanta obavljaju svinje i u kome jedina korist za društvo jeste dobar scenario za crnu komediju. Tim pre što potencijal postoji i što bi bez velikih troškova, zdravi deo reciklažne industrije mogao vrlo brzo napraviti veliki pomak nabolje. Evropska unija ove godine uvodi obavezu da se preko 90 posto svakog automobila reciklira, dok se Trabant verzija reciklaže u civilizovanom svetu napušta. Zato će upravo reciklažna industrija, mnogo bolje od bilo kakvog Kosova ili bilo čega drugog, realno pokazati gde Srbija zaista pripada: razvijenom svetu Evrope ili svetu Trabant reciklaže.