Crne tačke fiskalne konsolidacije

Samo sinergetskim delovanjem moguće je podržavati i jačati proces fiskalne konsolidacije. U suprotnom, taj proces bi mogao da se uspori, pa čak i da se zaustavi, preteći da srpsku ekonomiju ponovo dovede pred ponor krize javnog duga. Već je, u više navrata, ukazivano na sve zamke prolongiranja rešavanja problema preduzeća u restrukturiranju, posebno RTB Bora, Petrohemije, Azotare, MSK i Resavice, a zatim i javnih preduzeća, poput Srbijagasa i EPS-a. Ova preduzeća imaju razne kreditne obaveze i, gotovo po pravilu, duguju za gas, ili struju. Primera radi, samo je RTB Bor u periodu januar – novembar 2016. godine napravio račun za struju u iznosu od 4,39 milijardi dinara, od čega je plaćeno samo 650.000 dinara. Budući da je kroz program restrukturiranja tom preduzeću država otpisala 900 miliona evra, sasvim je izvesno, da će dugovi nastaviti da se gomilaju. Stoga bi, ukoliko se ne pronađe strateški partner, trebalo već sada razmišljati o stečaju RTB Bor u celini, ili pak delova. Takav pristup važi i za ostala preduzeća koja ne mogu da pronađu model održivog poslovanja.

Sve ukazuje na to da će, ukoliko se nastavi sa dosadašnjom praksom, konzistentnosti u procesu fiskalne konsolidacije biti dovedena u pitanje, što bi se negativno odrazilo i na ozdravljenja državne kase. Činjenica je, naime, da navedena preduzeća predstavljaju svojevrsnu metastazu koja ozbiljno ugrožava potentnost procesa fiskalne konsolidacije koji je više socijalna kategorija i daleko je od savremenog tržišnog poslovanja baziranog na ličnoj i društvenoj odgovornosti. Zato je jeftinije zatvoriti ova preduzeća i socijalnu funkciju prebaciti direktno na državu. Reforme upravo i pretpostavljaju „odvajanje žita od kukolja“ i stvaranje uslova za privredni rast. Tako bi se napravile uštede i kreirao ambijent za rast prihoda u budžetu na trajnijim osnovama, a time i kupovne moći stanovništva. Pored ovih vidljivih preduzeća, u korpus izazova fiskalnoj konsolidaciji spadaju i komunalna preduzeća i njihova dugovanja.

Treba, takođe, naglasiti da se sa trajnim rešavanjem statusa, kroz stečaj ili likvidaciju, problematičnih preduzeća stvaraju uslovi za smanjenje nameta na rad, čime se direktno popravlja investiciona klima, što je veoma važno za sve učesnike na tržištu koji žive od svog rada, a time se podiže i njihova konkurentnost i jača preduzetnička inicijativa. Tome treba dodati i potrebu za redukovanjem raznih parafiskalnih nameta i podršku države kroz sistemsko suzbijanje sive ekonomije. Da bi fiskalna konsolidacija bila uspešna neophodno avi akteri na tržištu izmiruju svoje poreske obaveze. To znači da i verske organizacije moraju da plaćaju porez pa je, u tom kontekstu, neprihvatljiva najava predstavnika Srpske pravoslavne crkve da neće plaćati porez na imovinu, dok joj se kroz proces restitucije ne vrati celokupna imovina. To je utoliko neprihvatljivije imajući u vidu činjenicu da se iz budžeta, koga finansiraju svi poreski obveznici, izdvajaju sredstva i za verske institucije.

Još je jedan primer neodgovornog upravljanja finansijskim sredstvima odnosi se na netržišno upravljanje klubovima, zasnovano na principima delegatskog sistema iz doba samoupravljanja. U upravama klubova sede ljudi koji, očigledno, nikome ne odgovaraju za svoj (ne)rad. A radi se po principu crne kutije, dakle netransparentno, dok su jedino vidljivi dugovi, koji se prebacuju na teret poreskih obveznika, najčešće sponzorisanjem tih klubova od strane javnih preduzeća. Najsvežiji primer je dug od 370.000 evra, koji FK Partizan nije izmirio, a koji je pokriven tzv. sponzorstvom Telekoma i to u roku od jednog dana. Time se, ne samo sprečava bolje upravljanje resursima javnog preduzeća, nego i sputava da uđe u konkurentsku utakmicu. Dakle, i ona javna preduzeća koja ostvaruju profit postaju talac ostvarenja boljih rezultata i praćenja konkurencije, a sve to zbog prisustva partokratije u ekonomiji i nevidljivih kabinetskih poteza. Stoga je i u sportu neophodno pokrenuti proces privatizacije, jer svaka druga opcija znači zadržavanje pozicije privilegovanih, što je u suprotnosti sa proklamovanim ciljevima fiskalne konsolidacije.

Do sada su glavni teret fiskalne konsolidacije plaćali zaposleni u javnom sektoru i penzioneri. Vreme je da se učinjena žrtva opravda i suštinskim reformskim zahvatima na obolelom telu javnog sektora. To zahteva odlučniji reformatorski pristup rešavanju problema, a ne implementaciju populističkih ideja prožetih izdašnim i netransparentnim subvencijama za investitore. Izvesno je, međutim, da sa predstojećim predsedničkim izborima pretnja od jačanja populizma i marketinškog pristupa rešavanju problema postaje očiglednija.

Autor je ekonomista iz Beograda