Propali smo, iako propasti nećemo i ne možemo. Jer smo još daleko gore „propadali”, pa nismo propali. Evo nas i dalje na istom mestu. Ista meta, isto odstojanje. Sve smo hteli i „zalagali se”, sve obećavali (na rečima), a (na delu) smo ostali u „obrnutoj ekonomiji”. Sledi komparacija nekih najčešćih i najvažnijih „zalaganja” i realnih situacija na „terenu”.
Departizacija (uništavanje pogubne Partokratije) – samo se fikusi zapošljavaju bez partijskog članstva, ili urgiranja partijskih lidera i čimbenika.
Profesionalizacija – da, ali pod jednim imperativnim uslovom – da stručnjaci, profesionalci i „akademici” dolaze iz vladajuće grupacije.
Izvoz ili „smrt” – domaće cene u poslednjoj deceniji nekoliko puta rasle brže od dinara, našeg „Popaja” (kako Kinezi sa slabim juanom, ništa ne nauče od prijatelja). Poljoprivreda je najveća šansa – pusta sela, desetkovane šljive i krave (kao primer – sa skoro milion, spale na 400 hiljada).
Industrijalizacija je izlaz – prazne hale, placevi obrasli ambrozijom, lanci i katanci (da ostade Bogi, možda bi bilo bolje).
Regionalizacija i ravnomerni razvoj – no coment.
Decentralizacija – deceniju i po trebalo da se ukine SM (Slobodan Milošević) zakon o javnoj svojini (da sve bude državno), ali i po novom, „oni gore” moraju za sve da daju saglasnost „onima dole”.
Nužnost stranih investicija – došlo dotle da ni najveće „porodično srebro” Telekom neće niko (šta li će tek biti kad na pijacu iznesemo JAT ili EPS).
Mnogo banaka (40) i posledično niske kamate – EURIBOR (referentna kamatna stopa Evropske centralne banke) pao na ispod jedan odsto godišnje, a naše stalno rastu – dinarske preko 20 a devizne preko 10 odsto.
Borba protiv kapitala i korupcije – svake godine jedna do nekoliko mafija (ko će ih se sve setiti – duvanska, putarska, carinska, fudbalska, prosvetna, tajkunska, strujna, gasna, medijska …).
Imperativ smanjivanja javne potrošnje – kaži statistiko koliko nas je u administraciji (svih vrsta) bilo pre, a koliko sada, kad se „borimo“ da nas bude manje.
Rešavanje statusa javnih preduzeća (dinosaurusa koji mnogo jedu a malo daju) i tzv. „velikih sistema“ – kako bilo tako i ostalo.
Kosovo je naše – samo što u njega ne smemo i ne možemo da uđemo (ako ne dobijemo dozvolu od onih koje „ne postoje“).
I tako dalje, i tome slično.
Konačno, sve ove manifestacije savremene „obrnute ekonomije“(naravno one „grube“ SM-ovske, poput kanta-pumpi i novčanica sa preko deset nula su odavno i nadamo se nepovratno, nestale), mogu se svesti na jednu generalnu i rezimirajuću.
Zoran Đinđić je posle Petog oktobra govorio da članovi Evropske unije treba da postanemo 2007. godine (malo ćemo čekati, ali će se čekanje isplatiti). Danas, 2013. godine, još nemamo ni taj famozni „datum“. A godinu pristupanja niko i ne pominje. Dvadeseta, najranije, kažu upućeni. Opet sedam godina, kao i one već davne, petooktobarske dvehiljadite. Uz uslov da se prethodno pobrojane i ine manifestacije „obrnute ekonomije“ smanje i prilagode evropskim standardima.
U suprotnom nema Evrope. Nema veze, bitno je da nećemo i ne možemo propasti. Makar dok imamo ovakav smisao za (crni) humor. Neka to dokažu dva aktuelna političko-privredna „bisera”. Novi PUPS-ov izborni slogan je – „samo nas smrt može zaustaviti” (1). Naš ministar privrede i finansija je pravi čarobnjak i hipnotizer. Uspavao je celu privredu. Svi spavaju i vegetiraju – niko ništa ne radi (2).
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
