Mnogih sam se čuda nagledao i mnoga opisao u „Obrnutoj ekonomiji“. Na sreću, nema više onih drastičnih i neverovatnih paradoksa iz SM(Slobodan Milošević) vremena. Poput praznih NIS-ovih i punih „kanta“ pumpi pored puta. Ili onog šapata po ulicama i trgovima „devize, vize, ize…“.
Pa „državnog“ kursa od 6 a tržišnog od 33, svi kupuju i prodaju po 33 a „knjiže“ po 6, jer će u suprotnom u zatvor, a ako bi stvarno prodavali devize po 6, propali bi za tri dana. Ili čuveni paradoks kad kupac „navija i namešta“ veću cenu, a prodavac manju. Naravno, neprevaziđeni paradoks su bile novčanice sa desetak nula i ona jurnjava da se za pola sata potroši plata ili penzija i kupi bilo šta, jer u protivnom osta samo bezvredan papir. Čudo neviđeno, kao u onom bezvremenom filmu Živka Nikolića.
Postpetooktobarska „obrnuta ekonomija“ je realno „soft“ u odnosu na SM-ovu. Ali je i te kako ima. I to mnogo, van svih (tadašnjih) očekivanja. Setite se samo ubijenog prvog premijera koji je Evropu obećavao do 2007. – sedme. Sada, Leta Dvanaestog, ne znamo da li ćemo ikada tamo stići. O tačnom terminu niko više ni ne licitira. Ko bi rek(a)o, čuda da se dese. Od ostalih kapitalnih paradoksa, beležim dva – jaka domaća valuta u slaboj privredi i uporedo zaklinjanje u izvoz; poljoprivreda je najveća šansa a uporedo sela sve starija, praznija i pustija, šljiva i krava sve manje i manje. Paradoksi „kapitalci“ su i – donosimo savremene evropske zakone koji su najčešće „prazno slovo na papiru“, jer ostajemo kakvi smo bili; obećavamo i potpisujemo zakletve o departizaciji i ukidanju vladajućeg sistema Partokratije, a dok te partija ne „gurne“, niko si i ništa. Pa da si najbolji i najpametniji.
Elem, onih nagrubljih i uvredljivih (po zdravu pamet) paradoksa je ponestalo, ostali su pomenuti i ini „kapitalci“ i bezbroj onih sitnijih, svakodnevnih. Tema ovog teksta je paradoks koji se provlači i opstaje u svim vremenima i epohama. Počeo od Tita i odoleo svim iskušenjima i novim tehnologijama i pravilima.
Pogađate, reč je o poreznicima. Stiglo novo vreme i kompjuteri, ostao isti sistem i sindrom. Poreznici bi da ih se svi plaše i mole, privrednici i poslodavci prećutno prihvataju taj stari i zastareli „šalterski“ pristup. (Priča se da se mi plašimo uniforme, i ujedno je i volimo. Time se objašnjava uzlet SM-a i ostalih političara „čvrste ruke“. Ne kaže se uzalud da se naš čovek i „poštara plaši(o)“.).
Slično je i sa (narodnim) milicijama. Svi se nešto plaše, iako nemaju razloga. Trebalo bi da bude obratno. Da policija i poreznici budu servis građana i preduzeća. Da stoje „mirno“ kad ih poseti privrednik i preduzetnik. Da poreske policije preventivno predlože, da pišu cirkularna pisma privredi i ukazuju na šta sve imaju pravo – refakcije akcize, otpise kamata, neoporeziva lična primanja i sve drugo što može pomoći onima od kojih čitava država, pa i poreske i sve druge policije žive, da olako ne pišu kazne (pogotovo za benigne prekršaje usled neinformisanosti ili formalnih razloga – sve tačno, samo nije ispravan dokument u formalnom smislu), već da dozvole da se u dopunskom roku sve ispravi i popravi, da kazne ako moraju da se pišu, budu što blaže i na donjoj zakonskoj granici. Jednom rečju, da razumeju i shvate, da svi živimo od poreskih obveznika koji rade i plaćaju.
A da budu rigorozni, nepotkupljivi i „surovi“prema onima koji namerno ne plaćaju obaveze prema državi, peru pare i izbegavaju poreze i one mnoge koji se šepure Srbijom po sistemu – „gazda milioner, firma prosjak“.
Dakle, strpljivo i popustljivo prema stvarnim privrednicima (malim i velikim), oštro i nepopustljivo prema „utajivačima i peračima“. A ka(d) će to biti, ne znamo – što bi rekla Đekna.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
