Čudo od Ljubljanske banke

Verovatno zato što je bankarsko poslovanje slovenačke Ljubljanske banke na teritoriji bivše SFRJ bilo raširenije i intenzivnije nego bilo koje banke iz Srbije, repovi te banke u procesu nasleđivanja prava i obaveza bivše SFRJ vuku se i vidljivije i bučnije nego bilo koje banke iz Srbije. Sa naglaskom na povraćaj stare devizne štednje građanima Bosne i Hercegovine, državama i građanima Hrvatske i ne tako bučne u svom zahtevu Makedonije.

Srbija koja je sa Slovenijom postigla dogovor da se zajednički žale na nepovoljne odluke Evropskog suda za ljudska prava isplatila je staru deviznu štednju Slavija banke u stečaju, kojoj je pravna prethodnica bila Ljubljanska banka. Prema zakonu o staroj deviznoj štednji, dug te banke štedišama sa zakonom propisanim kamatama iznosio je do 2009. godine 785 miliona nemačkih maraka. „Slavija banka u stečaju izmirila je delimično svoju obavezu prema Srbiji u iznosu od 15 odsto ukupne obaveze za isplatu stare devizne štednje u Slavija banci i okončala postupak prenevši celokupnu raspoloživu aktivu na Srbiju kao poverioca prvog isplatnog reda“, rečeno je Danasu u Agenciji za osiguranje depozita koja je stečajni upravnik banaka u stečaju. Na pitanje da li Srbija po tom osnovu ima neka potraživanja od Slovenije, Danasu je odgovoreno da Agencija za osiguranje depozita nije u mogućnosti da odgovori na postavljeno pitanje.

Slovenija je po osamostaljenju nacionalizovala Ljubljnasku banku, a 1994. godine je osnovala Novu ljubljansku banku na koju je prenela imovinu i dugovanja, dok su na staroj Ljubljanskoj banci ostala dugovanja po osnovu stare devizne štednje i potraživanja od Narodne banke Jugoslavije da čekaju ishod pregovora o sprovođenju Sporazuma o sukcesiji. Štediše ogranka Ljubljanske banke u Bosni i Hercegovini, čiji pravni status je takođe predmet spora između dve države, nije isplatio niko, najveći deo štediša Ljubljanske banke u Zagrebu prihvatio je ponudu Hrvatske i svoju deviznu štednju preneo na Zagrebačku i Privrednu banku Zagreb i isplatila ih je Hrvatska, Makedonije je isplatila stare devizne štediše Ljubljanske banke u Skoplju. Pregovori između Hrvatske, Makedonije i Slovenije o namirivanju ovog duga su očito neuspešni, a u slučaju Hrvatske dobili su i zanimljivu EU-dimenziju. U Hrvatskoj ponudu države je iskoristilo dve trećine štediša, dok za redovne sudske procese protiv Ljubljanske banke ili protiv Slovenije odlučila jedna trećina štediša koja je potraživala oko 300 miliona nemačkih maraka.

Zanimljivo je da su i sudovi u Sloveniji presudili u više slučajeva, od kojih je presuda u jednom 2010.godine postala pravosnažna, da je Ljubljanska banka dužna da isplati staru deviznu štednju i klijentima svojih ogranaka u Zagrebu i Ljubljani.

I Srbija i Slovenija na sudu su dokazivale da su devize sakupljene od štediša u Bosni Hercegovini (Investbanka Tuzla i Ljubljanska banka) i Hrvatskoj (Ljubljanska banka) korišćene kao osnova za odobravanje dinarskih kredita firmam a sa teritorije te dve bivše republike,koje je inflacija pojela. Evropski sud za ljudska prava je, međutim, utvrdio da je ugovorima bilo predviđen prenos deviza iz ogranka Ljubljanske banke u Sarajevu centrali u Ljubljani. Pa je izučavajući te tokove utvrdio da je 31.12.1991. godine devizna štednja u sarajevskom ogranku iznosila 250 miliona nemačkih maraka, a taj ogranak je raspolagao sa samo 250 000 maraka. Sud je zaključio da je najveći deo sume koja nedostaje „najverovatnije završio u Sloveniji“, koja Sudu nije dokazala da je devize stvarno, a ne samo papirno prenela na Narodnu banku Jugoslavije.

Pitanja gurana „pod tepih“

Otvorena pitanja Sporazuma o sukcesiji, koji je konačno ratifikovan od svih sukcesora 2004.godine, skoro deceniju su gurana pod tepih. Mada je njime predvidjena i oročena procedura za rešavanje nesaglasnosti koje bi mogle da nastanu u tumačenju njegovih odredbi, ta procedura, utvrdio je Evropski sud za ljudska prava, nije ni korišćena niti su zadati rokovi poštovani. Čini se da je stara devizna štednja isplaćena većini štediša sa teritorije bivše SFRJ izuzimajući one koji su, ni krivi ni dužni, zapali u ralje sukcesije. Da su se odlukom Suda u Strazburu tih ralja svi spasli, malo je verovatno.