Cvejanov: Treba učiniti sve da otrov ne bude u našem tanjiru (VIDEO, PODKAST)

– Količina otpada koji se godišnje reciklira kod nas je oko 40.000 tona, što je još uvek nedovoljno. Nekada smo na tržištu imali uređaje koji duže traju, a danas smo svedoci da se tendenciozno prave uređaji sa kraćim vekom trajanja. To diktira savremeno tržište i potrošačko društvo, pa se nameće pitanje šta da radimo sa uređajima koje više ne koristimo, posebno ako smo pri tom nabavili nove uređaje. Ljudi još uvek nemaju dovoljnu svest da takav otpad odlože ili koriste komunalne kontejnere, pa ga odlažu u podrume i na tavane. To je štetno, podsetiću da stari frižider sadrži freon i da se on ispušta vremenom u vazduh. Ovakav uređaj mnogo je bezbednije predati negde na reciklažu, navodi Kristina Cvejanov.

Druga stvar zašto je dobro da to radimo, kako kaže, jeste što je reciklaža danas druga vrsta rudarenja.

– Neki delovi ovakvih uređaja su upotrebljivi kada se obrade, ali mnogi delovi su štetni. Poseban problem su baterije koje imaju litijum. Baterije u Srbiji završavaju na deponijama, gde im nije mesto. Računa se da će do 2030. godine 11 miliona tona litijuma iz baterija biti bačeno na deponiju. U isto vreme mi otvaramo rudnike litijuma kao u slučaju Rio Tinta, i pričamo kako su nam neophodni novi materijali. Zato je reciklaža moderno rudarenje jer kada predamo stare uređaje na reciklažu, time smanjujemo upotrebu novog korišćenja prirodnih resursa. Reciklaža smanjuje i korišćenje energije iz resursa koji su štetni, konkretno kod nas u Srbiji pričamo o korišćenju električne energije iz uglja što je štetno za životnu sredinu. Najbolje rešenje je da uređaji budu reciklirani – Cvejanov.

Ona podseća da se u Srbiji manje od 50 odsto otpada reciklira, a da je kompletno tržište reciklirane robe na godišnjem nivou oko 100.000 tona.

– Nismo zadovoljni, sada se reciklira oko 40 odsto i treba raditi na povećanju količine. Od velikih kućnih aparata reciklira se 18.000 tona kod nas. Problem su mali kućni aparati, deluje da tu ima mnogo više mogućnosti da se ta oblast pokrije. U Srbiji samo 25 odsto komunalnog otpada završava gde treba, to su uglavnom sanitarne deponije. Nažalost, većina stvari iz domaćinstava stiže na livade i deponije, pa se sadržaj iz đubreta rastače i ulazi u zemlju i vodu, i time štetne materije ulaze u lanac ishrane i dolaze od životinja i čoveka – upozorava Cvejanov.

Kako navodi, male baterije su veliki problem u Srbiji, posebno jer su naši zakoni u ovoj oblasti problematični.

– U našem regulotornom okviru i setu Zelenih zakona došlo je do jedne greške. Zakon je predvideo da proizvođači baterija plaćaju naknadu, kao ekološku taksu. Ova vrsta otpada nije reciklabilna na uslužnim osnovama, što znači da one stvaraju veći trošak u reciklaži nego da se nove prave. Bez ekoloških i finanansijskih mehanizama nijedna reciklaža nije moguća. Naš zakon je napravio grešku da isključivo domaće firme koje recikliraju otpad mogu da dobiju podsticajna sredstava za recikliranje. Kod nas ne postoje podsticaji za to pa za male baterije nema rešenja sem izvoza – navodi Cvejanov.

Baterije su specifične, sadrže crnu masu, a u Evropi postoje samo dva postrojenja koja prerađuju crnu masu. Zato nema mogućnosti niti je isplativo da kod nas postoji ovakvo postojenje.

– Izvoz ovog otpada je jedina mogućnost. Zakon bi trebalo izmeniti i dozvoliti pokrivanje troška i onima koji baterije izvoze. Namera države je bila da napravi efikasan sistem recikliranja otpada. Drugačija je situacija sa elektronskim i privrednim otpadom, koji se kod nas obrađuje. Građani treba da budu svesni i traže i reciklažu malih kućnih baterija, kako bi sprečili da otrovne supstance ne završe u našem tanjiru – ističe Kristina Cvejanov.

Na pitanja čitalaca kako se prikuplja farmaceutski otpad, gde sa starim lekovima, kakva je uloga apoteka, Cvejanov kaže da je zakon predvideo produženu obavezu proizvođača i da su kompanije dužne da plaćaju troškove sakupljanja i uništavanja zdravstvenog otpada i da je predviđeno da apotekarske ustanove primaju stare lekove od građana. Ipak, one nemaju sredstva za to, tako da Srbiji tek predstoji uvođenje principa produžene odgovornosti proizvođača i bolja organizacija prikupljanja farmaceutskog otpada.

– Tačno je da je farmaceutski otpad opasan. Analize vode u Evropi pokazuju prisustvo antibiotika u rekama, što znači da farmaceutski otpad završava u životnoj sredini, što je upozorenje za sve. Zato je važno da pokušamo da nateramo nadležno ministarstvo da poboljša zakonski okvir kako bi se otpad bolje prikupljao i prerađivao – objasnila je Cvejanov.

O tome koliko su građani informisani gde da odlažu otpad, Cvejanov kaže da javnost nema dovoljno informacija i da se svi snalaze, pokušavajući da nađu rešenje za nešto što bi da bace.

– Za ove teme građani su prepušteni snalažljivosti. Postoje samo tri firme u Srbiji koje prikupljaju otpad (E-reciklaža, Božić i sinovi i Set reciklaža) pa građani mogu da isprazne svoja skladišta. Postoje i trgovinski lanci koji su preuzeli obavezu prikupljanja baterija a to su Lidl, Delezee i DM. U strategiji upravljanja otpadom predviđeno je da lokalna preduzeća koja upravljaju otpadom obezbede skladišta, dvorišta ili mesta gde građani mogu da donesu elektronski i električni otpad. Zato građane ne treba da mrzi da se raspitaju u svojoj sredini i da traže da im ove firme obezbede mesta gde bi ovakav otpad odlagali. To je jedini put da dođemo do odgovornog upravljanja elektronskim i električnim otpadom. Zakon je predvideo obavezu za prodavce da ispoštuju princip produžene odgovornosti proizvođača, ali same trgovine nisu uvek obavezne da prihvate ovakav otpad. Ipak, one mogu da pomognu da dođete do informacije gde bi to moglo da se uradi – zaključila je Kristina Cvejanov.

Intervju sa Kristinom Cvejnov možete da poslušate i u Danasovom podkastu na platformi Podcast.rs.