DA JEDNOM STVARNO BUDE

Što više zalaganja i zaklinjanja, to veće regionalne razlike. Pusta sela i varoši. Što južnije, to tužnije.

Možda i nije tako, ili će se možda pokazati da nije tako, ali meni kao analitičaru i hroničaru koji deceniju i po zapisuje i po novinama objavljuje sve što zapazi i „zaoči“ u našoj neprekinutoj „obrnutoj ekonomiji“, nedavno „sinu u glavi“. Kad jedan bivši visoki državni i partijski funkcioner (sve „bivši“ – možda i zato što je pogodio dijagnozu) objavi svoj „new dil“ (nju dil). Nema istinske decentralizacije, dok se ne promeni Ustav i uspostavi nova teritorijalna organizacija. Sa tri (navedene u tabeli) pokrajine, kantona, regiona, ili kako već (za sada im dajem radni naziv – pokrajine). Sa tri parlamenta, tri budžeta i tri delokruga rada.

Sad ja nastavljam. To je to. Ne može iz Beograda da se vidi i upravlja Srbijom. Posebno onom trećom gde se na dve trećine teritorije i polovinu „preostalog“ stanovništva ostvaruje manje od jedne trećine BDP-a (a biće još manje). Ne mogu „ovi gore“, da znaju šta treba i šta valja „onima dole“. Pa gde je između „ovih gore“ i „onih dole“ bilo još „jednih u sredini“ (skupština i izvršnih vlasti Vojvodine i Beograda), beše bolje. Kako i gornja tabela pokazuje. I biće još bolje. U meri koliko onim trećim u Centralnoj Srbiji bude gore. A mora, jer pri sadašnjem rasporedu funkcija i para, matematički ne može biti drugačije. Dakle, umesto tri, biće četiri parlamenta (znam da će se mnogi „upecati“ na formalizam, pa reći da Beograd nije pokrajina, ali da suštinski nije, ne bi gradonačelnik Beograda bio prvi ili drugi čovek u državi, u funkcionalnom smislu). Jedan savezni i tri pokrajinska. Broj poslanika, time i cena koštanja, u dlaku isti. Sada ima 480 (Srbija 250, Vojvodina 120 i Beograd 110). Toliko bi i ostalo. Svi po 120. Savezni jednodomni, pokrajinski dvodomni.

Podelu vlasti, funkcija i para, takođe nije teško projektovati. Savezna država – spoljna politika, vojska (što manja – primedba D.V.), bezbednost i borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, visoko školstvo, infrastrukturni projekti od nacionalnog ili međunarodnog značaja, međunarodni ekonomski odnosi, centralna banka i naravno sistemski zakoni u svim oblastima kojima se uređuju okviri i obavezni standardi za sva pravna i fizička lica.

U pokrajinama i njihovim lokalnim samoupravama bi se locirale sledeće nadležnosti – osnovno i srednje obrazovanje, zdravstvena zaštita, policije i milicije, rad i socijalna politika, regionalni razvoj u okviru pokrajine, kultura i sport… I naravno, pre svega i iznad svega ekonomija (ako bi moglo „prava“, a ne „obrnuta“) – sveukupan privredni razvoj (industrija, poljoprivreda, energetika, turizam…), investicije, subvencionisanje zapošljavanja, izvoza i primarne poljoprivredne proizvodnje i prerade, pokrajinski infrastrukturni projekti…

Naravno, imperativni uslovi ovog modela su – ukupni troškovi svih novih administracija nikako ne bi smeli biti veći od zbira sadašnjih, pokrajine nikako ne bi smele da „uguše“ izvorne i prirodne ingerencije opština i gradova, „nesrećni“ srezovi bi morali biti ukinuti.

Za početak ovog neiscrpnog foldera, toliko. Valjda ćemo se „iscrpljivati“ još. Oko ove „svete“ teme za zaboravljenu, provincijsku Srbiju.

Autor je ekonomski analitičar