Da li je država investitoru prodala privatnu zemlju?

Zmajevo je 2004. godine u momentu prodaje konzorcijumu koji je predvodio Dimitrije Hristić, imalo status akcionarskog društva sa 70 odsto društvenog vlasništva i 30 odsto udela malih akcionara, bivših i tadašnjih radnika, a portfolio je osim objekata i pokretne imovine sadržao i oko 600 hektara oranica dok je pravo korišćenja imao na nekih 1.500 hektara državnog poljoprivrednog zemljišta.

Muhadinović tvrdi da su parcele koje su prodate zajedno sa kombinatom, zapravo zadružna imovina i da nije smela da se nađe na licitaciji.

– Sredinom 60-ih prošlog veka u Zmajevu su bile četiri zemljoradničke zadruge nastale tako što su poljoprivrednici u njih uneli svoju imovinu. One su se kasnije spojile u jednu a potom je nastala statusna promena i Zmajevo je postalo Poljoprivredni kombinat, društveno preduzeće. Ali, status zemljišta tada nije razdvojen, kao što to nije učinila ni Agencija za privatizaciju prilikom prodaje. Mi koji smo radili u kombinatu, 2011. uspeli smo na osnovu ranijih ugovora, da osnujemo novu zadrugu sa pravom povraćaja zemljišta iz prethodnih zadruga. Da ne ispunjavamo uslove za takav povraćaj imovine, ne bi Ministarstvo finansija tri puta prihvatalo našu žalbu na prvostepenu odluku Odeljenja za imovinsko-pravne odnose Opštine Vrbas, koja nas redovno odbija. U međuvremenu, novi vlasnici su isisali kapital iz Zmajeva, ugasili preduzeće i mi smo time izgubili i svoje manjinske udele – kaže Muhadinović, koji je i predsednik Udruženja malih akcionara Vojvodine (UMA Vojvodine).

On dodaje i da je pre prodaje kombinat radnicima dugovao neke zarade, oni su tužili ali firma više nije postojala, nisu imali iz čega da se naplate a morali su da izmire i sudske troškove.

Marko Hristić, član konzorcijuma za kupovinu Zmajeva a sada direktor preduzeća Novi Trading koje je otkupilo dugove kombinata, negira optužbe da je u privatizaciji dobijena i zadružna zemlja.

– Država je prilikom prodaje društvene svojine u poljoprivrednim preduzećima, radila procenu i utvrđivala cenu na osnovu vrednosti imovine u koju je ulazilo društveno zemljište, ono koje su ti kombinati kupovali tokom poslovanja i pod uslovom da se dokaže ta kupovina. Državno zemljište koje je im je dato na korišćenje, a svi kombinati su to imali, nije moglo da bude predmet prodaje niti se nalazi u bilansima tih preduzeća. Tako je bilo i sa dobrom Zmajevo, mi smo morali da dokažemo kako je tih 600 hektara kupljeno, dat je novac ranijim zadrugarima za to, dok od državne zemlje na kojoj je bilo pravo korišćenja, tih oko 1.500 hektara sada koristimo oko 300 hektara i uredno plaćamo zakup – kaže Hristić i dodaje da već 15 godina od kupovine i deset nakon stečaja kojim je Zmajevo ugašeno, ta grupa od desetak osnivača nove zadruge pokušava da nove vlasnike predstavi kao kriminalce.

On tvrdi da je 70 odsto Zmajeva bilo zaduženo kreditima i hipotekama a da to nije bilo prikazano prilikom kupovine. Ta dugovanja u naredne dve godine izmirila je njihova porodična firma i Zmajevo je potom otišlo u stečaj kako bi se „pokrila“ tako nastala potraživanja. Pre toga je, kaže, malim akcionarima bilo ponuđeno da prodaju svoje akcije po tržišnoj ceni i većina njih je to prihvatila.

– Nekolicina njih je, međutim, rešila da ide drugim putem. Oni su osnovali novu zadrugu i pozvali se na član zakona iz 50-ih godina prošlog veka, po kome se udeli u zadrugama koje nestaju mogu preneti zadruzi koja se na tom lokalitetu ponovo oformi. Međutim, ovde nije bila reč o zadrugama, mi smo kupili poljoprivredno preduzeće koje je u svom vlasništvu imalo isključivo zemlju kupljenu od privatnih lica i teretnim poslom, odnosno po kupoprodajnom ugovoru. Bili smo savesni kupci, a ukoliko Muhadinović tvrdi da je bilo nekih propusta, može da tuži državu koja je na taj način prodala Zmajevo – objašnjava Hristić i da naglašava kako članovi te nove zadruge okupljeni oko Muhadinovića manipulišu činjenicama i da stalno podsećaju kako je Ministarstvo finansija poništilo odluče Opštine Vrbas, a zapravo je samo tražilo proveru.

Državno zemljište (ni)je prodato

Savet za borbu protiv korupcije izradio je u januaru 2018. izveštaj u kome je konstatovano da „novo pravno lice, odnosno kupac društvenog kapitala poljoprivrednih kombinata i preduzeća, može biti samo korisnik poljoprivrednog zemljišta koje je u društvenoj svojini iz razloga što je i pravni prethodnik bio samo korisnik tog poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini, te isto po opštem pravnom pravilu ne može da stekne veće pravo nego što je imao njegov pravni prethodnik“. Agencija za privatizaciju, je 2012. godine, reagujući na optužbe o prisvajanju državne zemlje prilikom prodaje poljoprivrednih preduzeća, Ratkovo, Miletić, Zmajevo i Maglić, uputila Vladi informaciju u kojoj se, između ostalog, navodi da „predmet privatizacije nije činilo poljoprivredno zemljište niti druge nepokretnosti subjekta privatizacije, bez obzira na obim, vrstu i nosioca prava na nepokretnostima“.