Od novca za uvoz struje mogle su biti izgrađene dve elektrane u Srbiji

Da je pre nekoliko godina taj novac uložila u nove kapacitete, kako je to bilo planirano, sada bi, u jeku krize koja je cene energenata podigla do neshvatljivih, komotnije čekala zimu a verovatno je, tvrde stručnjaci, da bi mogla da računa i na značajan prihod od izvoza struje.

Sada, sve nade se polažu u izgradnju dve nove reverzibilne hidroelektrane i još nekoliko energetskih postrojenja, što bi za nekoliko godina moglo da obezbedi bar sigurniju situaciju.

Ministarka energetike Zorana Mihajlović prošle godine u ovo vreme najavila je projekte vredne 17 milijardi evra, među kojima je izgradnja dve reverzibilne hidroelektrane, Bistrica i Đerdap 3, koje se u planovima EPS-a nalaze već nekoliko decenija.
Đerdap bi po njenim rečima koštao oko dve milijarde evra, a Bistrica još 700 miliona.

Prvi rezultati mogli bi da budu vidljivi već 2025. godine, tvrdila je pre nekoliko dana ministarka, jer bi tada mogla da bude završena prva faza Đerdapa snage oko 600 megavata od ukupno planiranih 2.200.

Za većinu stručnjaka, ta procenjena brzina gradnje je prilično optimistička, posebno ako se ima u vidu da EPS već deset godina gradi jednu običnu termoelektranu, Kostolac 3. Elektrana Bistrica je, međutim, nešto izvesnija varijanta ne samo zato što je manja i daleko jeftinija, nego i zbog toga što je to polupripremljeni projekat.

– Đerdap 3, Bistrica, jedna termoelektrana na ugalj kao zamenska, kao i još nekoliko projekata, bili su u fokusu analize eksperata angažovanih 2013. i 2014. na izradi strategije razvoja energetskog sektora, koja je usvojena početkom 2015. Ali, ništa se kasnije po tome nije radilo. Baš ništa. Sistem je mogao da funkcioniše, ako nemate struju iz hidro imate iz termocentrala i obrnuto. Energija je zamenljiva, i to je nekako funkcionisalo. Međutim, nismo imali takvu situaciju niti okolnosti kakve imamo danas: Sveukupnu energetsku krizu, sve skuplje na međunarodnom tržištu uz neizvesnost da li ćete moći da se snabdete. Pri tom su zbog neodržavanja, nerada, nečinjenja, kapaciteti EPS-a jako pali tako da mi niti smo sprovodili strategiju, niti smo imali ikakvu osmišljenu energetsku politiku jer ta tema nije bila u žiži biračkog tela. Sve do kraja prošle godine. Sada je sve to došlo na naplatu – kaže za Danas Petar Đukić, profesor Tehničko-metalurškog fakulteta na katedri za ekonomski održivi razvoj.

Dodaje da uz složene geopolitičke odnose u svetu i najnovije sukobe u Ukrajini imamo i rat koji se vodi na energetskom planu. Ipak, veruje da će Srbija moći u budućnosti nešto da uradi ako iskoristi svoje kapacitete, ali su ulaganja velika, dok sumnja da je rok koji je navela ministarka ostvariv.

– Ni odluka još nije doneta za Đerdap a postavlja se i pitanje finansiranja. Ne znam odakle bi se našao novac, mi smo u krizi, svet je u krizi pa i investitori koji bi eventualno uložili. Teško je računati na neke pare sa strane. EPS takođe nema novac a država može da ga ima ako uzme od građana. Ona može da finansira i iz primarne emisije, ali to su inflatorne pare koje znamo šta nam rade dok za nova zaduženja više nema prostora. Nismo baš u sjajnoj situaciji. Velike pare su potrošene, hvali se država da je za tri godine korona krize izdvojila osam milijardi evra, nije naplaćivala porez ili ih je davala tek tako, da pokaže snagu a sada joj to nedostaje za vitalne projekte – kaže Đukić.

Stručnjaci se slažu da je izgradnja Bistrice ipak realniji projekat, tim pre što je već početkom ove godine izabran projektant, konzorcijum koji predvodi Energoprojekt, koji je inače, 1981. godine radio i idejno rešenje za tu centralu. Takođe, pre dve nedelje stavljen je na rani javni uvid i prostorni plan područja na kome će se ta RHE graditi.

Jelica Putniković, urednica sajta Energija Balkana, objašnjava da je EPS već uradio potrebne planove za Bistricu i sada ih samo treba apdejtovati.

– Đerdap je druga priča, tu još nije odlučeno da li će se graditi reverzibilna hidroelektrana u paketu sa nuklearkom ili sa obnovljivim izvorima energije. Uz to, projekat se nalazi u nacionalnom parku a mora da se planira i sa Rumunijom jer je reka na granici, što su otežavajući elementi. Teško to može za dve ili tri godine da se uradi, mada ne treba biti isključiv, znamo da je i Rumunima stalo, potrebna im je energija. Što se novca tiče, za Bistricu se orijentaciono zna koliko para treba, a mislim da bi bilo dobro, čak i ako država treba da bude garant EPS-u, da se krene što pre jer će to značiti da ćemo što pre imati nove kapacitete za proizvodnju. Za Đerdap treba napraviti prvo pravi plan šta će se graditi i sa kojim partnerom, pa tek onda ulaziti u priču oko nabavke sredstava – zaključuje Putniković.

Opet na začelju Evrope

Iz stručnih krugova već duže od dve decenije upozoravaju kako EPS neće imati mogućnosti da pokrije potrebe povećanog utroška električne energije. Tada je proizvodio oko 32 milijarde kilovata godišnje, potrošnja je bila 33 do 34 miliona, odnosno manjak najmanje oko milijardu kilovatsati. Nešto se malo uvećalo revitalizacijom, boljim remontima, mogućnosti su malo popravljene za proizvodnju do 36, 37 miliona kilovat sati, a toliko se podigla i potrošnja pa je sistem i dalje bio u nekoj ravnoteži. Ona nije bila trajna, zavisila je od hidroloških stanja i pripremljenih kapaciteta pa se stanje balansiralo uvozom i izvozom. Ako uvozite jedan kilovatsat zimi to je bilo isto kao kad izvozite dva kilovatsata leti. U međuvremenu, dobili smo nešto veći bruto domaći proizvod što je proizvelo bolju energetsku efikasnost, ali i pored toga, naši rezultati su veoma slabi u odnosu na Evropu i region, posebno na Rumuniju i Bugarsku koje su nas davno prevazišle – kaže profesor Petar Đukić.

Ugalj nije budućnost

– Na uglju ne možemo zasnivati energetsku budućnost ne samo zbog ekoloških pitanja, već i zbog toga što nemamo kvalitetan ugalj. Sada kopamo četiri do pet otkrivki da dobijemo jednu jedinicu koja je upotrebljiva, iako relativno loša i prljava. Ugalj iz podzemne eksploatacije jeste kvalitetniji ali je skuplji i ne može da podmiri potrebe. Podzemna eksploatacija je gotovo svuda već napuštena, kod nas su troškovi četiri do pet puta viši od cene uglja na tržištu – kaže profesor Petar Đukić i dodaje da bi jedno od rešenja mogla da bude izgradnja termoelektrane na Pešteru koja bi bila zajednički projekt Srbije, Crne Gore i Kosova. Ona bi mogla da koristi kosovski ugalj koji je kvalitetniji a omogućila bi bolje balansiranje u proizvodnji energije za sve tri strane.