Da li je korišćenje dozvoljenog minusa i kreditne kartice stvar neracionalne potrošnje ili „nužno zlo“?

Ovaj tip zaduživanja se uglavnom preferira u hitnim situacijama, kada nam je novac koji nemamo preko potreban.

Ipak, ne zadužuju se svi iz nužde, ima puno i onih koji iz brojnih drugih razloga ulaze u dozvoljeni minus ili uzimaju kreditne kartice.

Vlasnik i direktor kompanije „Econoversum“ Miroslav Marinković za Danas objašnjava da kreditno zaduživanje uvek treba da prati određena realna potreba.

„Kada kroz tu prizmu posmatrate, dozvoljeni minus i limit po kreditnoj kartici mogu u pojedinim situacijama biti čak i isplativi odnosno doneti veći benefit u odnosu na trošak kamate“, smatra on.

Marinković za to navodi i primer.

„Recimo da već dugo pratite cenu neke robe i skupljate novac, a u momentu se pojavi dobra ponuda sa popustom od 35 odsto u odnosu na cenu koju ste bili spremni da platite. Ako nemate gotovinu tog momenta, kreditna kartica, putem koje ćete realizovati kupovinu i ostvariti popust, iako sa sobom nosi trošak i do 30 odsto, u suštini donosi benefit veći od tog troška pa je zaduživanje logično“, pojašnjava on.

U pogledu dozvoljenog minusa, kako dodaje, takođe se mogu naći scenariji koji mogu omogućiti ublažavanje visokih stopa.

„Recimo, izmirenjem određenih komunalnih usluga početkom meseca može doneti uštede od pet do 10 odsto u odnosu na račun, te stoga ako plata stiže kasnije, a vi iskoristite dozvoljeni minus za plaćanje komunalija i ostvarenje popusta, složićete se da negativan utisak o visokoj kamatnoj stopi i nije toliko strašan“, navodi Marinković.

On ukazuje da značajan deo građana, nažalost, ovakve vrste pozajmica ne koristi racionalno.

„Najčešće korišćenje ovih tipova proizvoda dolazi kao rezultat neke urgentne potrebe, a ne planskog zaduživanja. Jednostavnim govorom  ‘kada muka natera’, šta god je u ponudi, dovoljno je dobro na kratak rok. O posledicama se i ne razmišlja. Naravno, banke svakako nisu imune na te poslovne prilike i „volja dve strane“ vrlo brzo rezultira ugovornim odnosom“, pojašnjava naš sagovornik.

Marinković podseća da je sve više banaka proces zaduživanja gotovinskim kreditima značajno simplifikovalo i ubrzalo.

„Oprez i planiranje su najvažniji saveznici građana i na tom polju je mnogo potrebno raditi. Dosta je i do standarda i troškova života, ali uz fokus na dobro planiranje, sigurno se može optimizovati način korišćenja kredita“, objašnjava on.

Ono na čemu stručna javnost, ali i regulator treba da insistiraju, kako naglašava Marinković, jeste dodatna transparentnost u strukturi formiranja marže na kredite, ali i jasno isticanje dodatnih benefita koje banka ostvaruje time što ima podatke o klijentu.

„Ako ja postajem novi klijent banke, banka će o meni prikupljati veliku količinu podataka kao što su moja primanja, ponašanje kroz potrošnju kartica i slično. Na bazi tih podataka, stvara osnovu za dodatnu prodaju, smanjuje ‘trošak istraživanja o meni’, smanjuje i trošak marketinga po klijentu jer ima osnov u podacima da radi targetirane kampanje, a ne da mi se obraća masovnim porukama. Dakle, očekujem da banka ‘plati te informacije’ kroz nižu kamatnu stopu, nižu naknadu. Takođe, kroz ‘korpe’ klijenata i podatke o klijnetima sličnih karakteristika, banka štedi ogroman novac za istraživanje tržišta, marketing i sam razvoj proizvoda i aplikacija“, pojašnjava Marinković.

Kako zaključuje naš sagovornik, treba biti svestan da banka prodaje novac, ali isto tako i kupuje podatke.

„Ako kroz te podatke unapređuje poslovni rezultat za manji uloženi trošak, onda je logično da i proizvod koji prodaje bude jeftiniji. Banke su toga svesne i zato i daju povoljnije kredite za nove klijente, jer žele da kupe podatke“, tvrdi Marinković.