Da li je moguć suživot rudnika litijuma, ljudi i prirode?

U do sada isključivo ,,da” i isključivo ,,ne” prošle nedelje dodata je nova komponenta – „Rio Sava Exploration“, srpska ćerka firma kompanije Rio Tinto koji planira eksploataciju i preradu rude jadarit u lozničkom kraju, objavila je tri studije u kojima se procenjuje kakav bi uticaj na životnu sredinu imao rad rudnika sa podzemnom eksploatacijom, zatim postrojenja za preradu rude u finalne proizvode i deponija industrijskog otpada.

U izradi studija učestvovalo je više od 100 domaćih i stranih stručnjaka iz različitih oblasti, deset fakulteta i više domaćih i stranih konsultantskih kuća.

Ovo unosi verifikovane i kredibilne činjenica u debate koje su nakon objave studija proključale, iako je malo šansi da je u tih nekoliko dana iko ,,savladao” više od 2.000 stranica stručnog teksta.

O tome su podelili mišljenja i gosti u ,,Pola sata Demostata” redovni profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na Katedri za procesnu tehniku (koji je bio rukovodilac u izradi dve studije, o uticaju na životnu sredinu postrojenja za preradu rude i uticaju deponije rudarskog otpada) Aleksandar Jovović i redovni profesor i budući dekan Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sada na Katedri za zaštitu na radu i zaštitu životne sredine (koji je bio saradnik u izradi studije o uticaju rada rudnika i uticaju odlaganja jalovine) Aleksandar Cvjetić.

– Ove tri studije treba da procene kako se tehnička rešenja, projekti koje rade neke druge firme – građevinske, mašinske, tehnološke, odnose prema životnoj sredini, da li je to što su projekti obuhvatili dovoljno ili je potrebno da se još nešto doda kako bi životi i zdravlje ljudi bili ugroženi na najmanji mogući način. Iz ovih obimnih studija ne proizilazi samo jedan zaključak, ali ako treba da sumiramo sve do čega se došlo, to je konstatacija da je moguć suživot jednog tako velikog industrijskog postrojenja i ljudi koji žive u njegovoj okolini kao i njihove delatnosti, od poljoprivrede do turizma – kaže Jovović.

On dodaje da je to jedna od najobimnijih i najsveobuhvatnijih studija koje su rađene na ovim prostorima, a podseća da je sa svojim timom radio na velikim i zahtevnim projektima poput odsumporavanja dimnih gasova na TENT-u, izgradnju novog bloka na Kostolcu i mnogih drugih industrijskih postrojenja.

– Mi smo mašinci, naučeni smo da se bavimo industrijom, da projektujemo postrojenja vodeći računa, kako to danas kažemo, o najboljim dostupnim tehnikama. Ali, time su se oduvek bavili profesori i struka, a ona nikada nije gradila da bi ugrozila život ljudi. A treba imati u vidu da se razlikuju postrojenja koja su izgrađena u prvoj industrijskoj revoluciji, zatim ona iz 70-ih i današnja. Sigurno je da se tehnologija danas razvila tako da su sistemi prečišćavanja gasova, voda, odlaganja toliko uznapredovali da je to neuporedivo sa onim od pre 15 ili 20 godina – navodi Jovović, i podseća da je Srbija još 1992. bila jedna od nekoliko evropskih zemalja koja je uvela u sistem procenu uticaja projekta na životnu sredinu što je potvrđeno zakonom iz 1997. pre nego što su i sve zemlje Unije to imale.

Profesor Cvjetić objašnjava i da su rezultati o uticaju ovih projekata apsolutno u skladu sa standardima Evropske unije jer su neka rešenja još tokom izrade išla na reviziju stranim konsultantskim stranim kućama, koje su bile zadovoljne.

– Naši zakoni oslanjaju se ne evropske direktive u oblasti zaštite životne sredine i mislim da Srbija najbolje prati razvoj te regulative u Evropi. Ne bi bilo moguće kod ovakvog jednog postrojenja drugačije jer se od nas tražilo da zadovoljimo i domaće zakonske kriterijume, ali i evropske direktive budući da će tu sigurno biti i strani investitori. Gde god nismo imali oslonac u našem zakonodavstvu, korišćeni su standardi i regulativa EU i ispoštovalo se sve što se moglo ispoštovati po pitanju životne sredine – kaže Cvjetić.

On objašnjava i da su studije objavljene u fazi koja je još uvek interni dokument koji sadrži više od 3.000 stručnih analiza. To je nacrt koji bi trebalo da kasnije bude potvrđen kroz zakonski postupak, ali da je kroz to javnosti predstavljeno šta je do sada urađeno.

– Tokom istraživanja neka su rešenja i menjana, što je sasvim normalno kada je reč o jednom novom mineralu, jadaritu. Sa stanovišta podzemne eksploatacije, nema mnogo izmena – imate određene tehnike, ali kod prerade je bilo. Imate jedan proces i kada stavite u odnos profit i uticaj na životnu sredinu, pa se, na primer, ispostavi da je tu razlika velika, onda mora da se menja, prilagođava sve dok se ne ispune oštre ekološke norme. Prva varijanta, na primer, kod odlaganja otpada bila je tečna faza što može da bude vrlo opasno jer imate jedno jezero puno mulja. Onda smo došli do drugog rešenja, da ide polusuvo, kao ,,kolač”, da bi se smanjile količine i shvatili smo da taj materijal ima dobra vezivna svojstva, može da se vezuje sa rudarskim materijalom, pa da se vrati pod zemlju i spreči sleganje okana, tako da će se 50% manje odlagati – navodi profesor Cvjetić, i dodaje da su prve dve studije, za rudnik i za postrojenje, prilično zaokružene, dok je u momentu kada je stopiran projekat 2021. ostalo da se na terenu ispita još nekoliko stvari u vezi sa odlaganjem, pa će ta poslednja studija, ako se pokrene, verovatno pretrpeti još neke izmene.

Za konačnu verziju, ako se dobiju svi papiri, biće potrebno još oko godinu dana – procenjuje on.

Jovović, odgovarajući na sumnje u objektivnost studija i profesionalni integritet stručnjaka koji su radili na njima radili, ističe da su stručnjaci bili nezavisni kao što su i kod sličnih poslova koje su radili za druge investitore.

– Ako se pogleda broj analiza koje su urađene, istraživanja samo za potrebe procene uticaja plus one koje su potrebne radi projektovanja nekog rešenja, modeli o uticaju na sredinu, probe, analize – to do sada nije rađeno. Ovo jeste jedan grinfild (greenfield) projekat koji je nekada bio uobičajen u Srbiji, ali već dugo vremena nije jer sada uglavnom vraćamo u život stara postrojenja. I to je bio razlog za dodatna istraživanja, ali taj način funkcionisanja kompanije i želja da dobiju što više podataka i budu sigurni da to što će dobiti u dokumentima, nije do sada viđeno. Imamo i domaće kompanije koje rade procene što govori da se u Srbiji nešto menja – ističe Jovović.

Ovo jeste jedan grinfild (greenfield) projekat koji je nekada bio uobičajen u Srbiji, ali već dugo vremena nije jer sada uglavnom vraćamo u život stara postrojenja. I to je bio razlog za dodatna istraživanja, ali taj način funkcionisanja kompanije i želja da dobiju što više podataka i budu sigurni da to što će dobiti u dokumentima, nije do sada viđeno. Imamo i domaće kompanije koje rade procene što govori da se u Srbiji nešto menja – ističe Jovović.

Profesori ukazuju i na činjenicu da Rio Tinto vuče sa sobom neke ,,koferčiće”, nešto što se ranije dešavalo i što je podstaklo ove političko-aktivističke procese. Ali, naglašavaju, sve velike kompanije sa dugom istorijom, imale su iza sebe neke udese i akcidente, međutim, u nekim uređenim društvima, ljudi su zbog toga vrlo ozbiljno odgovarali. S druge strane, ovakve kompanije su nosioci razvoja što se ne može očekivati od malih domaćih rudarskih firmi.

Multinacionalne kompanije su dovoljno finansijski moćne, imaju ogromne istraživačke centre, mogu da plate istraživanja za mnoge procese, ne samo vezane za životnu sredinu, već i novu tehnologiju i to je njihova prednost.

Na pitanja koja se često čuju, da je studija uticaja podeljena u tri celine kako bi se prikrilo kumulativno dejstvo na životnu sredinu, profesori ističu da taj model kolokvijalno nazvan ,,seckanje kobasice” koriste mnogi investitori, ali se u svakoj od objavljenih celina nalazi i kumulativni uticaj čitavog projekta.

Ukazuju i da to još nije konačna verzija, studije nisu u zvaničnoj proceduri i zavisiće od države, kakve ona uslove da. Ali, ideja o tri studije je i zbog toga što različiti procesi pripadaju različitim oblastima: rudnik pod Zakon o rudarstvu, ostali projekti pod Zakon o projektovanju i izgradnji, svi zajedno pod zaštitu životne sredine.

– Kad dolazi jedan tako veliki projekat mislim da je stvarno opravdano da se ljudi boje zbog uticaja na vazduh, vodu, zemljište bez čega nema života. Tačno je da ovaj proces troši mnogo vode, ali primarnu količinu dobijaće iz rudnika, jer mi prilikom eksploatacije na približno oko 400 metara nailazimo na vodene horizonte koje moramo da ispumpamo. Ta voda se koristi u hemijskom procesu. Sve što bude falilo, a faliće, sakupiće sistem koji obuhvata svu kišnicu, vode sa jalovišta, sve će se prerađivati i koristiti. Bio bi luksuz da se voda baci. Samo mali deo će se zahvatiti iz aluviona.

Ali, ono što ljudi sada pričaju kako ćemo postaviti cevi, izvući Drinu, stvarno nije u redu. Mi ne pričamo o potočiću. Ljudi treba da znaju, da, rade se određene bušotine u aluvionu. Ali, ceo Beograd se snabdeva iz bušotina, bunara koji se nalaze u priobalju Save i izvlače vodu iz podzemnih horizonata, ne iz reke Save.

Beograd ima preko 100 bunara, Sava bi odavno presušila kada bi to bilo od uticaja. Ovde se zahvata voda iz aluviona u delu koji uopšte nije pogodan za piće, industrijska je i samo u meri u kojoj bude trebalo da se doradi. S druge strane, voda koja ostane, do te mere se prečišćava trostepeno, da na kraju dobijete destilovanu, pa će morati da se dodaju minerali pre puštanja nazad reku – objašnjava Cvjetić i dodaje da ni podzemne vode nisu ugrožene jer se iznad ležišta nalaze stene koje su hidrogeološki izolator, one se neće dirati jer ljudi iznad imaju bunare i sl., pa se te vode neće koristiti niti će u njih prodirati tečnosti iz jalovišta jer ono ima sedam slojeva koji prečišćavaju.

Profesor Jovović dodaje da je ovde reč o igri velikih brojeva, veliko je postrojenje, velika eksploatacija i kada se kaže 1,7 miliona litara vode na dan to zvuči fantastično, ali u maksimumu će postrojenje vući tek oko 0,006 odsto sveže vode iz reke Drine, koja u protoku ima više stotina hiljada hektolitara u sekundi.

– Takođe je besmislena priča o opasnostima od sumporne kiseline koja se koristi u procesu, jer mi već sada imamo fabriku koja troši 400.000 tona za proizvodnju veštačkog đubriva, u Evropi se koristi nekoliko miliona tona sumporne kiseline. Ona jeste opasna, ali ne i posebno opasna, a poenta nije u tome nego u načinu na koji se koristi.

Ili, ako je reč o gasovima, iako su količine koje se oslobađaju zanemarljive, na sve to su dodati uređaji za prečišćavanje gasova za dodatno smanjenje. Ne postoji kompanija koja reši da proizvodi u nekoj zemlji tako što će da pobije stanovništvo. A mi se sada sukobljavamo svaki dan sa ljudima čije je retorika nestvarna. Sigurno je da ovde ima mnogo tema, ali na ovaj način jer tako sigurno nećemo nigde otići u razvoju industrije – kaže Jovović.

Prema rečima profesora Cvjetića, u toku vađenja i prerade rude generišu se dve vrste otpada – rudnička jalovinu u kojoj ima još nekog nižeg procenta litijuma i što će se odlagati jer možda jednog dana i to bude interesantno, dok je drugi deo industrijski otpad, ostatak iz hemijskog postrojenja. Koji će biti manji jer će se koristiti za popunjavanje šupljina u rudniku.

– To je u ovom trenutku naše saznanje. Dve vodeće istraživačke kuće angažovane na istraživanju otpada, možda za 10-20 godina utvrde i da se taj otpad može iskoristiti. Mi i u ovom trenutku znamo da veliki deo već može da se koristi. Ali, to je stabilan je otpad, deponija se radi po najsavremenijim tehnologijama sa sedam slojeva bezbednosti – navodi on.

Profesori ukazuju i da je sastavni deo ovih studija, kao i kod drugih projekata industrijskih objekata, analiza seizmoloških karakteristika terena jer ni investitor nije lud da izgradi postrojenje na nestabilnom tlu, ali i procena uticaja velikih voda. U ovoj studiji, što još uvek nije slučaj sa drugim projektima u svetu, razrađen je i mogući uticaj klimatskih promena. To bi se radilo i da nije tolika pažnja javnosti usmerena na ovaj projekat jer je to u interesu i investitora. S druge strane, nije ovo tako grandiozno postrojenje ako uporediti površine koje zahvata, ali jeste grandiozan nivo tehnologije, investicija od dve do tri milijarde.

Profesor Jovović se osvrnuo i na tvrdnje da analize Biološkog fakulteta nisu ušle u studiju procene uticaja kao i da se prećutkuje ocena te studije da bi projekat Jadar doveo do ,,fundamentalne destabilizacije mreže života” na tom području.

– Ta studija je apsolutno ugrađena i jedna je od boljih, najviše je korišćena u dokumentima. Biolozi su ukazali da ako se ispoštuju određene mere, i dosledno sprovedu i ne bude nepredviđenih događaja prilikom njihove primene, uticaj deponije na reku biće prihvatljiv nivo.

Drugi zaključak: ukoliko mere budu primenjene dosledno, neće biti značajnijeg zagađenja reke Jadar i podzemnih voda. To su zaključci biološke studije, koja ni jednog momenta ne kaže da projekat ne treba da se gradi, samo kaže da šta god da gradite biodiverzitet na toj lokaciji neće biti isti, ali predviđa određene akcije koje su bitne za očuvanje te sredine.

To su zaključci studije Biološkog fakulteta i na predstavljanju u Srpskoj akademiji nauka to je bilo jedno od najboljih predavanja Ali, da vas podsetim, počelo je tako što je kolega sa Biološkog prikazao slike sa Novog Beograda iz 60-ih i kazao: ,,ovde više ne postoji onaj biodiverzitet koji je postojao, bile su tu neke močvarne vrste’’. Znači, razvoj podrazumeva određene uticaje, ali se oni mogu sprečiti ili ublažiti. Upravo je to zaključak biološke studije. Pri tom, imamo povoljnu situaciju jer to nije teren sa endemskim vrstama, zaštićenim zonama. A primera radi, Francuska i Austrija trenutno razvijaju svoje litijumske projekte baš u zaštićenim područjima – kaže Jovović.

On pita na osnovu čega je SANU pre tri godine, pre svih analiza i istraživanja, mogla da kaže da je projekat neprihvatljiv.

– Ovo je prvi put da kompanija sama daje podatke, a Akademija je procenila tada da je tema dovoljno uzavrela, da joj treba posvetiti pažnju i to nije loše, uticalo je na veću brigu ne samo u ovom projektu. Nije sporno, Akademija se bavila i drugim temama, mini-elektranama, ugalj na Kosovu, energetikom i klimatskim promenama. Posao tog tehničkog dela Akademije je i jeste da se bavi takvim temama, ali tada osim predavanja kolege sa Biološkog koje je bilo egzaktno jer je ušlo i u naše studije, svi ostali su imali spekulacije, na osnovu podataka o rudnicima koji su tada bili u svetu, nagađali su kako bi možda moglo da izgleda to ovde.

Neka izlaganja bila su sunovrat struke. Nauka i tehnika u Srbiji zbog ovako negativne kampanje na projektu jako trpi. Mi smo izgubili poluindustrijsko postrojenje (istraživačko naučno postrojenje) koje je trebalo da završi u Srbiji na kome bi na desetine ljudi diplomiralo, doktoriralo, magistriralo, na kome bi se naši ljudi u Srbiji uči o raznim procesima prerade ruda i procesnoj preradi nekih minerala. Umesto toga je vraćeno u Australiju, tamo i u Americi postoje istraživački centri Rio Tinta, mogao se jedan naći i ovde.

Ovo je jedinstvena prilika da se Srbija nađe u samom vrhu po retkim mineralima, među velikim igračima, ne da bi spasla svet, jer ova količina nije dovoljna za to, nego da spase sebe. Znamo na osnovu svih analiza da je suživot ljudi koji tamo žive i ovog projekta moguć – zaključuje za Demostat profesor Jovović.