Da li je Nemačka zaista talac ruskog gasa

Tramp je u direktnu vezu sa ovim projektom doveo i davanja Nemačke za NATO, za šta ova zemlja izdvaja 1,2 odsto BDP-a, naspram američkih 4,2 odsto.

„Tužno je kada Nemačka pravi ogromne naftne i gasne sporazume sa Rusijom i dok bi mi trebalo da ih branimo od Rusije oni im daju milijarde i milijarde dolara godišnje“, izjavio je Tramp pred sastanak sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom.

On je upozorio da će Nemačka, najveća evropska ekonomija, nakon ovog gasovoda 60-70 odsto svoje potrošnje zadovoljavati ruskim gasom.

I dok su u EU očekivali da će im Tramp zameriti zbog niskih izdvajanja za NATO, nisu očekivali ovako direktan napad i zamerke zbog gasovoda. Iako Nemačka danas izdvaja 1,2 odsto BDP-a za NATO, objavila je planove da do 2030. to podigne na traženih dva odsto. Tramp je, nezadovoljan ovim planom, rekao da bi to mogli da urade „sutra“, što bi faktički značilo da se godišnji doprinos Nemačke za NATO poveća za oko 29 milijardi dolara.

Severni tok još od početne ideje i ubrzanog potpisivanja sporazuma 2005. godine od strane tadašnjeg kancelara Gerharda Šredera i to nakon što je izgubio na izborima, a pre nego što je predao funkciju, prate kontroverze, više političke nego ekonomske. To naravno stalno podgreva Šrederov kasniji aranžman u upravnim odborima najvećih ruskih kompanija poput Gasproma ili sada Rosnjefta. Najveći protivnik projekta je Istočna Evropa, pre svega Ukrajina, ali i Poljska u strahu da će Gasprom u trenutku kada bude završen Severni tok 2 zapečatiti gasovod kroz Ukrajinu kojim se u najvećoj meri snabdevala Evropa ruskim gasom. To bi za Ukrajinu značilo gubitak oko dve milijarde dolara godišnje od tranzitnih naknada, ali bi dovelo u opasnost snabdevanje gasom Istočne Evrope koja skoro 100 odsto zavisi od ruskog gasa.

Međutim, kako se pokazalo do sada, Trampa interesuje pre svega ekonomija, a snabdevanje Evrope gasom je veliki posao čiji bi deo kolača želele i američke kompanije. I to nije Trampov plan, već ideja nastala za Obaminog mandata nakon ekspanzije „frekinga“, novog načina vađenja gasa i nafte iz škriljaca u SAD koji je od ove zemlje napravio neto izvoznika energije. Naime, SAD uveliko promovišu tečni naftni gas (TNG) koji se specijalizovanim brodovima može transportovati preko okeana. Međutim, za to su potrebni terminali kojih u Evropi nema puno, a u Istočnoj još manje, samo u Litvaniji i Poljskoj. Doduše u planu je izgradnja jednog i u Hrvatskoj. Ipak stručnjaci ističu da u svakom slučaju cena TNG zbog svih troškova koji ga prate ne može da se meri sa cenom gasa iz Rusije koji se transportuje već postojećim gasovodima.

Takođe, u agitovanju protiv Severnog toka 2 se navodi da je Gasprom monopolista u snabdevanju Evrope gasom. On možda jeste monopolista u Rusiji, pošto je jedina kompanija iz ove zemlje sa dozvolom za prodaju gasa u EU, ali oko jedne trećine svoje potrošnje EU zadovoljava ruskim gasom. Oko trećine stiže iz Severnog mora, mada se očekuje da će ove rezerve biti iscrpene u narednih tridesetak godina, dok ostatak dolazi iz Alžira, Katara, Nigerije, Azerbejdžana, Libije, Trinidada i Tobaga…

Za sada, s obzirom da izgleda neće biti završen ni 2019. godine, Severni tok 2 je Evropi doneo samo podele. Osim što Nemačka stoji iza tog projekta, mada Angela Merkel, kancelarka, tvrdi da je to privatni komercijalni projekat, u njemu sa EU strane učestvuju najveće energetske kompanije. Vinteršel i Uniper iz Nemačke, Anglo-holandski Šel, francuski ENGIE i austrijski OMV. S druge strane, Severni tok 2 tek treba da dobije dozvole od zemalja kroz čije vode će cevi prolaziti, Švedske, Danske i Finske koje su već izrazile zabrinutost za ekološke efekte. Danski parlament je ovlastio svoju vladu da stavi veto na izgradnju gasovoda zbog ekoloških pitanja.

Koliko su međunarodni odnosi danas komplikovani govore samo događaji u poslednjih nekoliko meseci.

U junu je Tramp u Kanadi na samitu G7 rekao da bi Rusija trebalo da se vrati u G8 iz koje je izbačena zbog aneksije Krima, dok je ostatak članica u čije ime je govorila Angela Merkel bio protiv i da nema povratka dok Rusija ne napreduje u rešavanju problema sa Ukrajinom. U međuvremenu se razvija pravi trgovinski rat između SAD, EU, Kanade i Kine, a danas Tramp optužuje EU, pre svega Nemačku, da je talac Rusije.