Da li je privatizacija bila kriminogena, burazerska, tajkunska ili neokolonijalna?

Prema rečima konsultanta Branka Pavlovića, reč je o 5,5 do 6,5 milijardi evra a taj iznos stigao je delom od prodaje koja išla preko Agencije, drugi izvor bio je preko Ministarstva finansija od prodaje banaka i osiguravajućih društava a treći od prodaje imovine kroz stečajne postupke. U svakom slučaju, iznos nije impresivan a malo je onih koji bi privatizaciju u Srbiji ocenili kao uspešnu. Pri tom, ni jedan od ciljeva proklamovanih u preambuli Zakona o privatizaciji iz 2001. godine – nove tehnologije i rast zaposleniosti – nije ostvaren, a umesto napretka i rasta proizvodnje, taj proces se najčešće u javnosti karakterisao kao pljačkaški, kriminogeni, korupcijski, tajkunski… Pavlović tvrdi, pre svega – neokolonijalni sa predviđenim stepenom korupcije.

– Izabrali smo pogrešan model. Od zakona iz 2001. mnogo je bolji bio model iz 1997, jer je dozvoljavao da zaposleni i građani budu većinski vlasnici kompanija i zadržao je jedan broj strateških preduzeća koja nisu za prodaju. Tak model jeste imao svoje nedostatke, omogućavao je  direktorima da fingiraju i preko zaposlenih ili „svojih ljudi“ steknu većinsko vlasništvo, to je trebalo korigovati i proširiti krug preduzeća koja ne mogu tek tako da se dalje otuđuju, ali je u osnovi bio mnogo ispravniji. Model iz 2001. godine bio je nametnut spolja. Ne kažem da je naša pamet bila  glupa, ali jeste u delu da je prihvatila uticaj stranih konsultanata koji su sledili razrađeni mehanizam kako jednu zemlju dovesti u kolonijalni položaj. Kod nas se obično govori o tajkunima, ali ne, glavni kajmak otišao je strancima – tvrdi Pavlović i dodaje da smo taj pogrešan model i mi sami „unapredili“ i primenili na način koji je bio visoko koruptivan i nestručan, tako da smo napravili u privatizaciji sve greške koje su se mogle napraviti.

Na kraju, napominje, propisi o privatizaciji pretvorili su se u otvorenu mogućnost korupcije jer smo uveli direktnu pogodbu za sve ono što vlada proglasi da je od strateške važnosti.

I profesor Danilo Šuković iz Instituta društvenih nauka kaže da je u gotovo svim zemljama privatizacija bila problematična, jer se vršila u vreme raspada starog sistema i njegovih institucija, dok novi još nije uspostavljen.

– Posledica je da, bez obzira na model, privatizaciju prati korupcija, koja je uz nedostatak institucija omogućavala da se dođe do svojine, pa je cilj da se dobije pravi, poželjni vlasnik, malo gde ostvaren. Ali, i takva privatizacija omogućila je da u međuvremenu ojača privatni sektor a on je od ključne važnosti za razvoj otvorene tržišne privrede. Ni jedan drugi model nema šansu da  bude uspešan, ako ne postoji slobodno tržište i institucije koje to podržavaju. Mora da postoji konkurencija a toga nema bez privatnog vlasništva. Drugo je pitanje koliko su izgrađene institucije koje bi sve to trebalo da prate, ali da je ostao državni sektor, on ne bi imao perspektivu ni u izgradnji demokratskog društva ni na planu ekonomske efikasnosti – kaže Šuković.

On ističe da prihod ostvaren iz prodaje državnih i društvenih preduzeća nije bio primarni cilj, već sticanje vlasnika čije će upravljanje biti efikasnije.

– Ta zarada je svuda bila ispod očekivanja, pre svega zbog korupcije i zato što je proces išao dosta stihijno. Podsetiću vas da je Fridman, najveći zagovornik neoliberalnog koncepta i slobodnog tržišta, na kraju priznao da je bila greška toliko insistiranje na privatizaciji jer tako složeni proces ne može da se dobro odvija ukoliko nema institucija. To je bila greška u koracima koja je svuda napravljena, kod nas pogotovu, jer je trebalo prvo izgraditi mehanizme koji će sprečiti pljačku i otimanje imovine – objašnjava Šuković i dodaje da privatizacija jeste bila nužna jer uz dobre institucije omogućava konkurenciju i slobodno tržište bez kojih nema efikasne ekonomije, ali da to mora da upotpunjuje država čvrstim mehanizmima socijalne zaštite stanovništva, zdravstva i obrazovanja.

Sistemska greška

Na pitanje da li je Agencija bila samostalna u privatizaciji ili pod uticajem vlasti i ljudi iz senke, Branko Pavlović kaže da se to menjalo.

„Suština je da su ljudi selektirani da ne vide nikakav problem u tome što sprovode inostrane ili tajkunske interese, nemate tenziju kod onih koji to rade, iako su po zakonu sva ovlašćenja bila na direktoru Agencije, a ministarstvo vršilo kontrolu zakonitosti, ne i celishodnosti. Međutim, razdvajanje sam ja u jednom trenutku uspeo da sprovedem, to je bio i uslov da dođem na to mesto, ali sam očigledno bio greška sistema, strano telo i zadržao sam se na funkciji direktora svega tri meseca. Postalo je jasno da Agencija ne sprečava nego omogućava korupciju“, kaže Pavlović.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.