Da li je Srbija zaista privredni lider na Balkanu?

Tako je profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Ljubomir Madžar za Danas tvrdio da su Srbija i Hrvatska dve najsporije rastuće privrede u regionu jugoistočne Evrope, ali i u grupi zemalja u tranziciji, sa čime se nije saglasio Miladin Kovačević, direktor Republičkog zavoda za statistiku.

Srbija je za sada jedna nedopadljiva privreda sa neuspešnom razvojnom politikom, izjavio je profesor ekonomije Ljubomir Madžar i dodao da vlast to predstavlja drugačije, naime, da je Srbija lider u regionu, što nije istina. Ocenio je da je srpska kombinacija niskog dohotka po stanovniku i niske stope rasta pravi recept za razvojnu katastrofu.

Na drugoj strani, Miladin Kovačević, čelnik Republičkog zavoda za statistiku, iako Madžara ne pominje imenom, za Politiku kaže da je privreda Srbije u prošloj godini porasla za 4,4 odsto i da se u ostvarenim rezultatima vidi potencijal budućeg rasta, zato što investicije napreduju brže od BDP-a, kao i potrošnja. Otuda je, zaključuje on, „notorna neistina koja se ovih dana iznosi u medijima da je Srbija prošle godine bila među dve najsporije rastuće privrede u regionu“. On dodaje da je rast u Crnoj Gori, recimo, bio 4,8 odsto, ali da tamo raste i javni dug, a da je Hrvatska zabeležila rast od svega 2,8 odsto.

Istina je, međutim, da aktuelna vlast često Srbiju kiti sintagmom „lider u regionu“. Tako se hvalila da je zemlja i u 2017. godini imala veliki privredni rast, iako je bio svega 1,9 odsto BDP-a. Ali, čak i manji rast od Srbije – 1,7%, odnosno, 1,8 posto, imale su te godine i razvijene zemlje kao što su Belgija, Francuska i Velika Britanija.

Očekivano je, naime, da manje razvijene zemlje imaju veći rast nego razvijenije jer su prinosi na investicije u manje razvijenim privredama veći nego u razvijenijim. Zato je apsurdno reći da je srpska privreda razvijena kao privrede Britanije, Belgije, Švedske, Finske ili Danske, koje su u pomenutom periodu imale izrazito niske stope rasta. I tu je upravo varljivi potencijal izdvajanja stope privrednog rasta bez korelacije sa drugim ekonomskim parametrima. Na to upozorava i konsultant za strana ulaganja Mahmut Bušatlija.

„Nikada se ni jedan investitor neće osloniti na analizu koja je zasnovana na upoređivanju GDP-ja (BDP-a) jer je to besmislena stvar. Politički lepo zvuči kad izgovarate neke procente, ali je to potpuno irelevantno za investitore, zato što vi možete upoređivati samo ono što je uporedivo. Dakle, ako imate, recimo, 4% rast našeg BDP-a, onda je on uporediv samo sa zemljom koja ima oko 7 miliona stanovnika, strukturu ekonomije sličnu našoj, cene, razmenu, dugove i sve ostalo, što bi, na primer, mogla biti Bugarska; znači, kad imate dve zemlje sa približno istim performansama, onda nešto znači to što će jedna od njih rasti 1% više nego druga. Ali, upoređivanje našeg sa, recimo, nemačkim BDP-om, koji je u procentu mnogo manji, a u milijardama evra hiljadu puta viši od našega – to je stvarno besmisleno“, kaže Bušatlija za Radio Slobodna Evropa (RSE).

Srbija je u periodu 2001 – 2008. godine – do svetske ekonomske krize – imala prosečnu stopu rasta od čak oko 6%, ali taj procenat, iako visok, ne govori pohvalno o njenoj ekonomskoj politici jer je privredni rast ostvarivan na nezdrav način, stimulisanjem uvoza i potrošnje, kao i ogromnim zaduživanjem privrede i građana, što je izbijanjem globalne krize dovelo zemlju gotovo do privrednog sloma.

U kontekstu ogromnog zaostajanja za Evropom, a i njenim centralnim i istočnim zemljama, koje je Madžar ilustrovao procenom da bi, kad bi ubrzala privredni rast, a Evropa usporila, Srbija tu Evropu stigla za 30 do 50 godina, Bušatlija kaže da Srbija ne bi lako pristigla bilo koju iz skupine tranzicionih postkomunističkih zemalja koje se u procesu tranzicije već trideset godina kontinuirano kreću napred, čak ni kad bi se razvijala po stopama od sedam i više odsto godišnje.

„Mi nismo u tome učestvovali. Nažalost, najveći problem je što smo mi poslednjih 18 godina, otkako je krenula zvanična tranzicija zvana privatizacija, nju sprovodili bez ikakvog plana, osim ideje da se državna imovina rasproda da bi se popunili budžeti. Vreme je pokazalo da je ta tranzicija donela jednu tajkunizaciju i privatizaciju koja je, u stvari, uništila privredu, odnosno, jedan deo privrede koji je čak preživeo devedesete godine“, podseća naš sagovornik.

Osvrćući se na podatak koji je izneo njegov kolega Ljubomir Madžar da su Srbija i Hrvatska imale najsporiji privredni rast, ekonomista Goran Nikolić, koji takođe podseća na ekonomsko pravilo da što je zemlja privredno razvijenija, to ima manju stopu rasta, kaže da je onda bilo za očekivati da je Srbija, kao manje razvijena zemlja od Rumunije, Mađarske ili Hrvatske, imala veće stope rasta od njih.

„Zbog toga je Etiopija, recimo, u ovoj dekadi imala vrlo visoke stope rasta, I većina subsaharskih zemalja je imala veoma visoke stope rasta. Zato što je tri puta manje razvijena nego Kina, Indija takođe ima visoku stopu rasta, višu nego Kina“, navodi Nikolić.

Nikolić kritikuje neoliberalnu politiku sadašnje srpske vlasti, posebno ističući podatak da su građanima dohoci realno niži nego što su bili pre deset godina kada je izbila svetska ekonomska kriza. Aktuelna vlast ekonomskom politikom stimuliše strani biznis i uvoznike. Tvrda politika kursa koju sprovodi odgovara uvoznom lobiju. To je druga Nikolićeva kritička primedba na adresu aktuelne srpske vlasti.

„Da sam uvoznik u Srbiji ja bih bio jako zadovoljan ovom vlašću i želeo bih da oni ostanu doživotno. Takođe, da sam strani investitor u Srbiji, bio bih jako zadovoljan ovom vlašću, zato što se trudi da stranim investitorima obezbedi stabilan kurs i tako dalje“, kaže Nikolić.

„S druge strane“, dodaje, „ne možeš to ni da osporavaš jer moraš da privučeš investicije kad imaš toliku nezaposlenost i nemaš mnogo izbora. Hoću da kažem, da osim tih subvencija, nemaš mnogo izbora kad imaš tolike nezaposlene ljude jer je bolje da rade bilo šta nego da ostanu i propadaju kao večno nezaposleni“.

Nikolić pojašnjava ovaj svoj stav:

„Neko će misliti da sam kontradiktoran, ali ja mislim da nisam, zato što, ako imate nezaposlenost pri niskom nivou razvoja, vi onda nemate izbora nego da taj neuposleni ljudski potencijal uposlite, pa taman i putem subvencija. Ja bih ih tu pohvalio zato što su bili spremni da izađu u susret stranom investitoru, koji u suštini jedini može da ponudi održiv biznis jer ima uhodane lance prodaje i snabdevanja – to su u većini slučajeva nemačke kompanije, austrijske, italijanske. Uglavnom su to firme srednje veličine koje su oni privukli i koje privlače, što generalno utiče na to da se ta stopa nezaposlenosti blago smanjuje, iako je, naravno, najveći deo smanjenja nezaposlenosti posledica umiranja ljudi. Eto, to je jedina pozitivna stvar, krupna, kao i to što su uspeli Kineze da dovedu u ova dva srpska gubitaša (kompaniju Ziđin u RTB Bor kao i Hestil u Smederevsku železaru). To bih pozdravio jer vi imate 5.000 ljudi u Boru, čitav grad na izdisaju.“