Da li su knjige „nepodnošljivo skupe“ ili „neprihvatljivo jeftine“: Kako izdavači određuju cenu

“Ako bismo podigli cenu na nivo na kom je bio i koji je potreban knjige niko ne bi mogao, ni hteo da kupi. Tako da sve više stežemo obruč oko proizvodne cene i imamo više štete nego koristi od bavljenja ovim poslom”, kaže za Danas Zoran Hamović, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Clio, u jeku Sajma knjiga u Beogradu.

Poskupelo je sve, od papira, štampe, do izrade, ali i autorskih prava i ugovora do radne snage, a skočili su i rabati. Sve to podiglo je i cenu knjiga, ali iz ugla izdavača nedovoljno.

“Za nas nije povoljno ni to što knjigu ne možemo da pozicioniramo tržišno tako da podignemo cenu na nivo na koji bismo morali. A kada se radi o odnosu izdavača i knjižara nepovoljnost su i sve zahtevniji rabati, na kojima književni lanci insistiraju”, ističe Hamović.

On kaže da je politika lanaca takva da algoritmi odlučuju o tome šta će biti prodavano, tako da su kvalitetne i važne knjige za koje ne postoji masovna publika skrivene ili se uopšte i ne uzimaju.

“To pogoduje jednom nesrećnom spletu okolnosti u kojem je ono što je najvrednije osuđeno na distribuciju preko interneta što govori o jednoj vrlo ružnoj tržišnoj situaciji. Sve više smo tržišno ugroženi, zarada je mala, ako je i ima, a tiraži sve manji zbog čega ne može da se pokrije cela mreža knjižara”, napominje Hamović.

Manje izdavačke kuće koje ne mogu da se oslone isključivo na tržište na kom najbolju prođu ima lagana literatura i romani pitkog sadržaja, kubure sa finansijama. Dodatne izvore sigurnosti oni su prethodnih godina imali od periodičnog otkupa, kada opštine, gradovi za potrebe svojih biblioteka otkupljuju jedan deo tiraža. Deo sredstava može da se obezbedi i od EU fondova.

Sve to, međutim, u poslednje vreme ne funkcioniše najbolje.

Podrška koju imaju je skromna, kaže Zoran Hamović, i nedovoljno podsticajna, a sa redovnim otkupom Ministarstva kulture sada izdavači imaju i veliki problem.

“Postoji mogućnost da mi ove godine ta sredstva uopšte ne dobijemo jer otkup nije završen, a za sve izdavače je to od velikog značaja jer pojedini imaju samo tu vrstu podrške. Osim toga, tek nekoliko gradova se pridržava obaveza, većina ne i to zato što privilegovanim izdavačima, saradnicima opština daje mogućnost da preko političke veze rade otkupe koji nisu dobri za društvo”, napominje Hamović i dodaje da su to privatni kanali gde se završavaju poslovi koji nemaju veze sa razvojem fonda biblioteke, ni kvalitetom knjiga.

Izdavačima zato, kako kaže, ne treba pomoć već podrška države koja bi trebalo samo da radi svoj posao, ponaša se u skladu sa zakonima.

Tako se ne bi, naglašava, podržavale “bezvrednosti, narkomanske priče”, već knjige koje imaju supstancijalnu vrednost, ono što ostvaruje javni interes.

“Imamo povećanu grupaciju onih kojima knjiga ništa ne znači jer su kupili diplome. Oni smatraju da je ovo samo bitka za otimanje para iz budžeta, a ne za podršku bilo čega. Kvalitet njihovog individualnog življenja i dobiti je direktno suprotstavljen dobrobiti”, napominje Hamović.

Trenutne cene knjiga nisu realne, smatra pisac i glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović. Kao primer navodi da su u Srbiji knjige najmanje tri puta jefitnije nego u Hrvatskoj ili EU, a da pri tome razlika u proizvodnoj ceni između Srbije i EU nije tako velika.

“Poslednjih 20 godina cena knjiga se nije osetno menjala, a sada smo u spirali povećanja cena papira, rast cena je od prošlog avgusta bio dramatičan. Nalazimo se u situaciji nerazmrsivog čvora, jer su cene nepodnošljivo niske, a sa stanovišta čitalaca su često neprihvatljivo visoke”, ističe Božović.

Mogućnost finansiranja iz grantova, može da posluži, kaže on, samo za eventualno smanjenje rizika, ali ne može da bude glavni deo budžeta.

Država bi zato, napominje, trebalo da prepozna javni interes u izdavaštvu.

“Izdavači u Hrvatskoj, Sloveniji ili Makedoniji imaju podršku za objavljivanje knjiga domaćih autora jer je to nacionalni ineteres. Kod nas postoji podrška samo kapitalnom izdavaštvu, dok za objavljivanje književnosti ne postoje takvi grantovi”, naglašava Božović.

Bez podrške izdavaštvu čitav niz knjiga iz određenih oblasti neće imati realnu tržišnu šansu, poput knjiga koje se bave društvenom ili književnom teorijom, drame ili poezija.

Cena papira možda jeste osnovni problem, kaže direktor i glavni urednik Geopoetike Vladislav Bajac, ali ono što njega brine jeste manje ekonomska priča, a više etička.

“Potraga za novcem je pokvarila ne samo odnose, već i karakterologiju izdavaštva, jer su izdavači postali etički lošiji nego što su bili. To je uzrokovalo tu borbu za opstanak, ogrubelo je sve i ja jesam malo deprimiran i više razočaran”, ističe Bajac.

Mnogi mlađi izdavači, kako kaže, beskrupulozno jure za novcem i time gube kvalitet u onome što rade. On je, ističe, kritikovao i fondove EU koji su nametali svoje kriterijume izdavačkim kućama što je bilo nedopustivo.

“Živeti na tržištu sada je surovo u izdavaštvu i dovodi vas u situacijiu ili da širite dijapazon knjiga koje štampate što je fino rečeno da pravite loše knjige koje se dobro prodaju, ali onda mali broj izdavača ostaje dosledan svojim kriterijumima i oni imaju dodatne materijalne probleme”, kaže Bajac.

On, međutim, vidi i nešto pozitivno, što ga ohrabruje da će se situacija možda promeniti.

“Kada je krenuo kovid ljudi su se okrenuli čitanju, uglavnom knjigama koje imaju kod kuće a koje nisu čitali. U tom usamljeništvu okrenuli su se čitanju, a desilo se da su se na Sajam knjiga vratili mladi ljudi. To je najveće ohrabrenje lično jer smo pre 2019. bili zabrinuti zbog vidljivog starenja posetilaca Sajma”, ističe Vladislav Bajac.

To mu, kaže, uliva optimizam i nadu, jer to je i motivacija izdavačima da sve muke u kojima su prebrode nekako lakše.