Da nije maski, disali bi jedni drugima za vrat

Posle Beograđanke crveni tramvaj, još uvek čist, ostao je prazan. Uglavnom promiču poluprazni ili skroz prazni autobusi. U proseku nema više od tri do četiri putnika. Na stajalištima u centru grada gotovo da nije bilo onih koji su čekali prevoz. Malobrojni koji su stizali iz pravca Medakovića, Banovog brda dolazili su na posao.

U novijem autobusu na liniji broj 31 je desetak ljudi. Svi sa maskama, poneki i sa rukavicama. Dan pre normalizacije gradskog saobraćaja bilo je najavljeno da će morati da se poštuju određena pravila – da će redari kontrolisati ko ulazi, da će morati da se poštuje distanca, da neće moći da sede ljudi jedni do drugih, da će se kupovati dnevne karte od 250 dinara. Sve to, međutim, od četvrtka po podne, iznanada, promenjeno je i vraćeno u prvobitno stanje – ono od pre epidemije.

Kontrolora nema, bus-plus kartice odranije važe, nema ni karte od 250 dinara. Od najavljenih a nikad primenjenih mera ostale su samo sveže nalepnice na svakom drugom sedištu koje upozoravaju putnike da tu ne sme da se sedne. I zaista u toj tridesetjedinici svi su poštovali nalepnicu.

Nalepnice su i na vratima, na prvim ona koja označava da je tu ulaz, sva ostala vrata su za izlaz. To, međutim, ne važi. Kao i pre, ulazi i izlazi kako ko gde stigne.

Na početnoj stanici na Trgu republike tri parkirana autobusa na liniji 27. Vozač jednog kolegama objašnjava kako “od jutros nema putnika”, ali i pokazuje kako “dobro održava i čisti autobus”. Gospođa kojoj je utekao prvi, pita da li će skoro drugi autobus da krene ka Mirijevu.

“Mislim da je od danas sve normalno. Ali malo me plaši da su se ljudi opustili”, kaže ona. Iz Železnika je do centra došla kolima sa komšinicom, dalje će autobusom ka Mirijevu jer radi u biblioteci koju treba očistiti i spremiti za otvaranje u ponedeljak.

Autobusi na Trg stižu prazni. Sa malo putnika su i oni koji tek kreću ka periferiji grada, a njih je oko osam časova u jednom trenutku na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Kneza Miloša bilo više od deset. Jedan iza drugog. Gospođa koja fotografiše prizor ogromne gužve koju pokušava da kontroliše saobraćajni policajac dobacuje da je u tunelu bio neki požar i da je izgleda to razlog zagušenja. Pre samo dva meseca, znaju to Beograđani dobro, nije bio potreban poseban izgovor za ovakav kolaps.

I dok ulice izgledaju sve punije, gradski prevoz je i posle osam bio prazan. Od prve do poslednje stanice u tramvaju na liniji broj 6 bilo je ukupno pet putnika. Slično je bilo i u onima koji su, dok smo se vozili Bulevarom, prolazili pored nas. Bez uobičajene gužve bilo je i na okretnici u Ustaničkoj. Čvorište sa kog odlaze autobusi na trocifrenim linijama bilo je puno crvenih zglobnih vozila koji čekaju putnike. Vozači sa maskama i rukavicama skidali su opremu i kupovali doručak i vodu. Autobusi za Ritopek i Begaljicu krenuli su bez putnika. Iz autobusa koji je pristigao iz Leštana izašlo je troje.

Međutim, kako vreme promiče posle pola devet, ljudi počinju da nadolaze. Ne u grupama, ali u talasima i distanca polako nestaje. Samo pola sata nakon što je svega dvoje putnika iz pravca grada izašlo iz šestice, u tramvaj sa istim brojem je na početnoj ka gradu ušlo znatno više ljudi.

“Dajte da ispoštujemo ove preporuke”, rekla je gospođa nameštajući se na crvenu tačku, jednu od nekoliko iscrtanih na betonu.

Nije bilo dovoljno tački za sve. A u tramvaju nije bilo ni nalepnica koje upozoravaju da tu ne sme da se sedne. Seli su svi jedni iza drugih. Kako su odmicale stanice tramvaj se punio. Nije bilo više mesta ni za sedenje. Da nisu gotovo svi nosili maske disali bi jedni drugima za vrat.

Jedan jedini gospodin bez maske zakašljao se na trenutak. Niko ga međutim nije pogledao. Svako je gledao ispred sebe, penzioneri su izlazili na stanicama kod pijaca, mlađi nastavljali dalje.

“Šta je ovo, prvo ne može ništa, sada odjednom može sve”, prokomentarisala je jedna od putnica pre nego što će izaći iz tramvaja.