Da seljak ponovo postane gospodin!

Država Srbija rešila je to da promeni, a kao prvu injekciju za lečenje ovog „kancera“ Vlada Srbije odlučila je da uđe u projekat „500 zadruga za 500 sela“ i da revitalizuje nekadašnje najzdravije tkivo srpskog sela – zemljoradničke zadruge.

Shvativši značaj zadrugarstva, predsednik Vlade Aleksandar Vučić ovlastio je Milana Krkobabića, ministra zaduženog za regionalni razvoj i jednog od najuspešnijih srpskih direktora javnih preduzeća, da krene u akciju. Tako je projekat kojim će se afirmisati zadrugarstvo, pokrenut sa mrtve tačke na kojoj se nalazio decenijama i već je počeo da daje rezultate, jer se mnogo ljudi interesuje za mogućnost udruživanja i subvencija.

Podršku akciji dala je i Srpska akademija nauke i umetnosti (SANU), a iz državne kase izdvojiće se 200 miliona dinara za razvoj zadrugarstva i revitalizaciju sela na jugu Srbije za Pčinjski, Pirotski, Nišavski, Toplički i Jablanički okrug. Početak programa predviđen je za prvu polovinu maja ove godine, a maksimalni iznos donacija po projektu je 12,5 miliona za razvoj postojećih i do 6,25 miliona dinara za osnivanje novih zadruga.

Ministar Milan Krkobabić naglasio je da je cilj da se oživi srpsko selo upravo tako što će se taj višedecenijski smer iz sela ka gradovima promeniti.

– Sve ovo treba gledati pre svega kroz činjenicu da će na ovaj način biti stimulisano da se mladi vrate na selo i da umesto apatičnih, nezaposlenih „naturalizovanih“ građana imamo mlade, zaposlene i, pre svega – poštovane seljake koji ponovo hrane Srbiju. Budućnost Srbije jeste u Evropi, ali budućnost Srbije je i na srpskom selu. Učinićemo sve da ova akcija ne ostane mrtvo slovo na papiru – poručio je Krkobabić dodajući da su se zato okupili ključni ljudi zadrugarstva Srbije – Zadružni savez Srbije, Zadružni savez Vojvodine, niz regionalnih zadružnih saveza, direktori zemljoradničkih zadruga, opština i Vlade Srbije.

– Pokušavamo danas da brinemo za malog i običnog čoveka u Srbiji – zaključio je ministar.

Prosečna veličina srpskog poseda – dva i po hektara

Udruživanje je zakon života na kome se temelji svekoliki napredak, još tridesetih godina prošlog veka napisali su sićevački zadrugari na svom zadružnom domu, a ovo geslo je i danas aktuelno.
Zašto su zadruge danas i ovde uopšte važne? Naime, udružujući se u zadruge, posednici malih obradivih parcela mogu biti konkurentni u utakmici sa zemljišnim veleposednicima. Najbolji primer za to jeste današnja Italija, u kojoj vlasnici obradivog zemljišta, u proseku od po sedam i po hektara, grupisani u zadruge, uspevaju da valjano žive od svog rada i da doprinose boljitku društva. S tim posedom od sedam i po hektara, pojedinačno ne bi mogli da prežive od svog rada.

Ukoliko uzmemo u obzir da je prosečna veličina malog poseda u Srbiji negde oko dva i po hektara, onda je jasno u kojoj je meri zadrugarstvo ovde neophodno da bi se opstalo na tržištu na kojem se nalaze i, recimo preduzeća, sa 25.000 hektara obradivog zemljišta u vlasništvu.
Poljoprivredne i stočarske zadruge svoje poreklo imaju u starim porodičnim zadrugama, kakve su na ovom jugoslovenskom prostoru postojale i među pravoslavnim, i među katoličkim i muslimanskim stanovništvom, sve tamo do pred Drugi svetski rat.

Seljaku je uvek zemlja bila važnija i od njega i od njegove porodice!

O profilu srpskog seljaka, člana nekadašnjih porodičnih zadruga, temeljno je pisao Sreten Vukosavljević, profesor Beogradskog univerziteta i upravnik Instituta za izučavanje sela pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

– Zemlja je važnija i od njega i od porodice. On i njegov vo služe zemlju skoro podjednako. Oboje su skoro u istom odnosu prema zemlji. Služiti je i hraniti se od nje. Seljak je jedan deo imanja, zemlje i stoke, a ne gospodar. Može se biti gospodar radnika, fabrike i novca. Može se biti gospodar zemlje, ali samo one nad kojom se svojom snagom ne radi – navodio je Vukosavljević.

Sadašnji predsednik Zadružnog saveza Srbije, Nikola Mihajlović, kaže da zadruge danas mogu da zaustave dalji pad poljoprivredne proizvodnje, imajući u vidu da smo prethodnih godina imali negativnu stopu rasta u poljoprivredi. Ukazuje i da zbog sive ekonomije koja sada dominira u trgovini poljoprivrednim proizvodima štete imaju i poljoprivredni proizvođači i država.

– Država ne ubira PDV, a seljaci su izloženi gruboj eksploataciji i pri nabavci i pri prodaji poljoprivrednih proizvoda. Vraćanje prometa u normalne trgovinske tokove može se obezbediti samo ako zadruge preuzmu organizaciju i promet poljoprivrednih proizvoda – zaključio je Mihailović.

A nekad smo imali treću zadrugu na svetu!

Prve zemljoradničke zadruge u Srbiji bile su pre svega „krvne“ zadruge, koje su 1844. godine prvi put i pravno definisane i uređene Srpskim građanskim zakonikom. Treća osnovana zadruga u svetu bila je ona koja je nastala u Bačkom Petrovcu, tadašnjoj Austrougarskoj, „Gazdovsky spolok“. Prva zemljoradničko-kreditna zadruga, na teritoriji centralne Srbije, osnovana je u Vranovu 1894. godine. Samo godinu dana od njenog nastanka, formiran je prvi Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga, u Smederevu, 1895. godine, koji je jedan među prvih deset osnovanih u svetu. Nakon toga, do Prvog svetskog rata, osnovane su 782 zadruge, sa više od 100.000 članova, što je činilo skoro 20 odsto ukupnog broja seoskih domaćinstava. U Srbiji trenutno ima nešto više od 1.500 poljoprivrednih zadruga, ali su mnoge od njih na ivici opstanka.