Danijela Sremac: Dijaspora želi da pomogne, vlast nas ignoriše

To, međutim, nije tačno. Većina je morala da ode, a mnogi nisu ni imali drugi izbor. Moj otac je, kao vrhunski inženjer, shvatio da ne može svoje projekte da ostvari u tadašnjoj Jugoslaviji, nije bio član partije a ja, tada sa sedam godina, nisam imala izbor. Loše je to što i dalje i do 40.000 sposobnih i obrazovanih ljudi odlazi jer ovde za njih nema posla. Ipak, iako je većina u inostranstvu izgradila uspešan biznis ili akademsku karijeru, oni brinu o Srbiji, pokušavaju da pomognu – tvrdi u razgovoru za Danas Danijela Sremac, koja uz svoj posao već 25 godina predstavlja srpski glas u Vašingtonu.

– Dijaspora je od pada socijalizma u više navrata pokušavala da pomogne matici. Kako ocenjujete način na koji je ovde ta pomoć dočekana?

– Mi smo, uglavnom, sprečavani u tim nastojanjima, vlasti nas ignorišu. Zato se pomoć još uvek ograničava na doznake rodbini i na poneki projekat poput filma o Srbiji, koji sam ja snimila i finansirala ili na aktivnosti Medicinskog društva iz Vašingtona koje donira aparate i lekove srpskim bolnicama. A mogli bismo daleko više, jer je ovde privreda uništena, posla nema, jedino postoji jedinstvena želja dijaspore u Americi, Nemačkoj, Francuskoj ili Austriji, da to promeni.

– Na koji način ste sprečeni da pokrenete neku ideju u Srbiji?

– Različite su brane, a ja mogu da navedem svoje iskustvo. Ušla sam u neke ekonomske projekte kako bih pomogla da se ovde privreda razvije, ali šta god da smo počeli, završeno je samo na rečima. Na primer, hteli smo da otvorimo internet platformu, virtuelni sajam gde bi naše firme prikazale svoje proizvode koje žele da izvezu u Ameriku i na druga svetska tržišta. Od Privredne komore Srbije tražili smo da obavesti svoje članove kako da se povežu sa nama i predstave svoju robu na Balkans market portalu. Ništa se nije dogodilo. A mislim da firme, inače prisiljene da plaćaju članarinu Komori, zaslužuju bar informaciju o toj mogućnosti. Pri tom, ne postoji nijedan aktivni program promocije srpske privrede ni u Severnoj Americi, gde je trećina svetske proizvodnje, niti na bližim evropskim tržiištima, ali je zato vrlo lako svuda naći prehrambene proizvode iz Slovenije, Hrvatske, Bugarske, Perua, Čilea… Mislim da stotine hiljada ljudi, koliko ih radi u vladinoj administraciji, institucijama, ustanovama, agencijama, komorama – ne shvataju svoj posao ozbiljno, ne razmišljaju o tome šta je privrednicima potrebno i kako da im to obezbede.

– Koliko državne institucije mogu da pomognu privredi?

– Mogu dosta ukoliko su spremne da čuju. Ja sam se susrela sa poslodavcima Srbije, pričali su kakve probleme imaju a nemaju kome da se obrate. A mogli bi da objasne zašto je visok PDV, da ukažu na mnogo skrivenih opterećenja. Država cedi preduzetnike, smanjuje time kupovnu moć što urušava ekonomiju. To su osnovni principi. Ja u Americi podržavam republikance, a njihova doktrina je mali porez, mala birokratija, što više slobode preduzetniku i građaninu. To uvećava zaradu, a što više para ima, preduzetnik više ulaže u svoj biznis, zapošljava više radnika. Zato ekonomija raste, zato se u Americi lako nalazi posao.

– Ali su u Americi porezi na imovinu veliki. Uvođenje tog principa ovde ne bi odgovaralo velikim igračima koje mi obično zovemo tajkunima, a oni decenijama unazad imaju veliki uticaj u procesu donošenja zakona.

– Da, u Americi je vredna imovina na visokom porezu, ali postoji i skala prema kojoj onaj ko zarađuje manje, ima i manje obaveze. Ne znam šta ovde ljudi misle o Americi, ali znam da se tamo država trudi da bude što više fer prema svojim građanima, da što ravnomernije rasporedi poreska opterećenja, što se dopunjuje i socijalnim sistemima. Mislim da bi i u Srbiji, prvo morala da se registruje svačija imovina, a posle da se pronađe sistem oporezivanja koji bi bio pravedan. Ja bih najviše volela da ovde primenim neki od američkih modela, prilagođen uslovima, kako građani ne bi bili oštećeni.

– Pominjali ste u nekim izjavama nameru dijaspore da ovde osnuje banku. Dokle ste stigli sa tom idejom?

– Proučavamo detalje kako bismo izbegli mogućnost da nas neko reketira, ili da prođemo kao neki u ranijim sličnim pokušajima. A tačno je, želimo mogućnost da milijarde koje šaljemo, budu opterećene manjim provizijama i porezima, da kanališemo novac u programe pomoći. Rado bismo pomogli ženama u biznisu, studentima koji bi kao i u Americi, mogli da koriste beskamatne kredite dok su na studijama. Ali, dijaspora je, osim banke, htela i da osnuje ekonomske zone, bar jednu da nam omoguće ali pod uslovom da mi vodimo administraciju, jer nemamo poverenja u ovdašnje partijske kadrove. Tragično je to što ovde nemamo sagovornike, da zajedno vidimo kako da pomognemo razvoj privrede i obrazovanja, jer je to ono što vodi društvo napred. Mi ne želimo da se obogatimo u Srbiji, jer imamo svoje karijere i biznis vani, i ono što mogu u Vašingtonu da zaradim, ovde ne bih ni kao predsednik države. Sve ovo što radim je volonterski i ogromno je odricanje.

– Osnivač ste i Srpskog instituta. Čime se on bavi?

– Srpski institut je osnovan u Vašingtonu kao nevladina, edukativna organizacija koja promoviše zemlju. Ja sam pisac, objavila sam knjigu “Srce Srbije”, na srpskom i engleskom sa divnim slikama, ovoga leta sam snimala film o Srbiji, plasiramo on lajn informacije koje mislimo da interesuju ljude iz dijaspore.

– Da li za takve promotivne projekte imate podršku, na primer Turističke organizacije Srbije, države?

– Od Ministrastva za dijasporu dobili smo jedan mali grant od nekoliko hiljada dolara za promotivne projekte o Srbiji. To je lep gest, ali ne može da pomogne mnogo. Uz to, proces apliciranja je veoma birokratski, dug, traže vam sve u papirnoj formi, u četiri primerka, pečatirano u Konzulatu, što dodatno košta. Kao da je 19. vek, ne može on lajn. I kada saberem sate koje sam uložila da savladam administraciju, ja bih duplo više zaradila u Vašingtnonu nego što je vrednost granta. Dakle, ne isplati se, ali uložila sam trud kako bismo bar simbolično obezbedili učešće države u tim projektima. Inače, Ministarstvo ima jako skroman budžet za promotivne akcije, svima podele po malo, niko ne može sa tim da uradi ono za šta je konkurisao. Možda bi bilo bolje da se opredeli za nekoliko njih, da ih finansira u punom obimu, dok bi za ostale mogli da se potraže sponzori.

– Vratili ste se u Vašington posle višenedeljnog boravka u Srbiji. Pretpostavljam da su vam se utisci slegli i da već imate plan kako dalje. Šta je ono na čemu ćete prvo da radite?

– Prvo želim da postavim pitanje šta je to organizacija američkog naroda – USAID, uradio u Srbiji za 17 godina, koliko je tu, kada nije uspeo da uveća demokratski kapacitet tog društva. Drugo pitanje je kako da sada pomognemo Srbiji, da se omoguće fer izbori, jer ovako nisu legitimni i veliko je pitanje da li je legitimno izabran bilo koji kandidat koji dođe na čelo države, da li ima pravo da potpisuje međunarodne ugovore ili dokumente. Demokratija je vrlo ozbiljan pojam, iako je ta reč ovde jako isprofanisana, previše su je koristile razne međunarodne organizacije koje su bile izrazito antisrpske. Prava demokratija je ona koja podržava prava građana, a ne neka propagandna mašina kakvu danas vidimo ovde.

– Kako plasirati informacije o tome šta je prava demokratija, otvoreno tržište, slobodni mediji?

– To je jedno od pitanja na koje ću se fokusirati, a prvi korak je da pomognem da se stvori slobodan medijski prostor, bez političkih uticaja. Na globalnom nivou, planiramo da ujedinimo dijasporu rasutu po raznim zemljama, kako bi svojim iskustvima doprineli da se sredi i reformiše država, da se utvrdi šta je nacionalni interes Srbije, da li je EU dobra, NATO? Ja na svom portalu govorim da to nije dobro za Srbiju, da treba na neki način da zatvorimo vrata svoje kuće, zaustavimo sve goste iz sveta koji ulaze, izlaze, ulaze, izlaze… a ne znamo šta rade. Prvo moramo da sredimo svoju kuću, pa onda da otvorimo vrata za posetioce.

Četvrt veka lobiranja

Danijela Sremac od svoje sedme godine živi u Americi. Završila je studije filozofije, magistrirala američku spoljnu politiku, radi kao PR konsultant a bavi se i muzikom i slikarstvom. Već četvrt veka se bori za interese Srbije kroz lobi krugove republikanaca, ali i brojnim gostovanjima na televizajama, u radio emisijama, u duelima sa Hrvatima, Bošnjacima, Albancima. Osnovala je Srpski institut u Vašingtonu, koji se bavi promocijom Srbije, napisala dve knjige, jednu “Rat rečima” o medijimia i propagandnom ratu koji je uticao na američku politiku prema Balkanu, a druga je promotivno liksuzno izdanje “Srce Srbije”.

Nova administracija

“Poznajem mnogo ljudi iz sadašnje administracije, učiniću sve da pomognem da prave informacije o Srbiji dođu do njih”, tvrdi Sremac i dodaje da Amerika mora da se odredi prema NATO bombardovanju Srbije, za koje, kaže, “nije kriv sadašnji predsednik Donald Tramp niti američki narod koji se tome protivio, već establišment demokratske partije, preko Klintona, Obame i svih ambasadora koji su dolazili u Beograd kao deo levičarskih struja”. Ona ističe da će se obratiti republikancima i zatražiti da se nadoknadi šteta naneta Srbiji.

Notari

– Želeli ste da se kandidujete u predsedničkim izborima, ali niste. Zašto?

– Da, pokušala sam da se kandidujem jer sam shvatila da sve dok se lično ne uključim u vrh rukovodstva Srbije, ne možemo primenuti niz projekta koji bi pomogli narodu, od banke do ekonomskih zona, jer ne nailazimo na prijem kod srpskih vlasti. Sigurna sam da bi bilo mnogo drugačije kada bi neko poput mene došao na čelo države, doveo ljude koji nisu iz politike ali imaju lični integritet. Ipak, taj pokušaj kandidature bio je za mene interesantno iskustvo, do sada nisam znala do koje je mere ovde nedemokratski sistem. Moglo je bar za kandidaturu da se omogući elektronsko evidentiranje podrške. Moju je kandidaturu podržalo 17.000 ljudi putem mejla i društvenih mreža, ali to nisam mogla da sprovedem jer je broj notara ograničen, i oni su bili raspoređeni unapred za velike partije, poput SNS-a, radikala. Meni su ponudili termin od nekoliko sati u subotu, dan pred predaju kandidature, i bilo je fizički nemoguće da se overe svi potpisi. Nije mi jasno zašto nije svako ime moglo da se unese elektronski, kada već u toj formi imamo birački spisak koji sadrži matični broj a ljudi imaju i elektronski potpis. Ako može fejsbuk da obezbedi šifre i da vas elektronski registruje, zašto država to ne želi da uradi i olakša procedure svojim građanima. Ali, to izgleda ne ide u prilog nijednoj partiji, jer iako sam svima predložila tu mogućnost, inicijativa u Skupštini nije pokrenuta. Elektronska potvrda biračkog prava omogućila bi i dijaspori da me kandiduje, a glasanje bi bilo moguće i za starije birače, invalide, trudnice, sve koji ne mogu fizički da dođu i čiji glas sadašnji sistem RIK manje vrednuje.