Zašto su neki narodi bogati, a drugi siromašni: Daron Ačemoglu, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

Ovo su pitanja na koja Daron Ačemoglu pokušava da odgovori već 30 godina koliko traje njegova akademska karijera i za šta je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, zajedno sa dvojicom saradnika britanskim profesorima Džejmsom Robinsonom i Sajmonom Džonsonom.

Ačemoglu je rođen 1967. godine u Istanbulu od jermenskih roditelja, ali je visoko školovanje završio u Velikoj Britaniji i SAD i danas je naturalizovani Amerikanac.

Osnovne studije ekonomije završio je na Univerzitetu Jork, dok je magistarski i doktorski rad odbranio na Londonskoj školi ekonomije (LSE). Sa doktoratom u 25 godini proglašavan je za vunderkinda.

I kasnije je to mišljenje i opravdao. Prema istraživanju među američkim ekonomistima iz 2011. godine iza Gregorija Menkjua i Pola Krugmana rangiran je na trećem mestu najvećih živih ekonomista mlađih od 60 godina.

Nakon godinu dana predavanja na LSE, 1993. godine prelazi u MIT (Masačusets institut tehnologije), gde postepeno dolazi do najviše titule na ovoj obrazovnoj ustanovi – profesora instituta 2019. godine.

Dobitnik je Džon Bejts Klark medalje 2005. godine za najboljeg američkog ekonimostu mlađeg od 40 godina.

Većina njegovih istraživanja je pokušala da dokuči šta su izvori siromaštva. Ovaj put ga je vodio kroz političku ekonomiju, ekonomiju rada, inovacije, ekonomski razvoj, nejednakost… Sam je ocenio da je većina njegovih radova na polju političke ekonomije.

Ačemoglu se smatra pripadnikom škole Nove institucionalne ekonomije.

Upravo radovi i knjige na temu uticaja institucija, političkih i ekonomskih, na razvoj i prosperitet društava, donele su mu status, slavu i na kraju i Nobelovu nagradu.

Najpoznatija knjiga je „Zašto narodi propadaju“ koju je napisao sa Džejmsom Robinsonom gde upoređuju uspešne i siromašne nacije i pokušavaju da odrede faktore koji su ih dotle doveli.

Oni putuju u istoriju od Rima preko Maja i Acteka, preko srednjevekovnih gradova država, američkih i afričkih kolonija, preko Sovjetskog saveza do Evrope i SAD i zaključuju da osim feografije i klime, na to da li će neki narod biti bogat ili siromašan zavisi od postojanja i kvaliteta političkih i ekonomskih institucija, slobode pojedinca i demokratije.

Ačemoglu dokazuje kroz svoju karijeru da demokratija direktno doprinosi rastu BDP-a, a zbog toga je i kritikovan od Džefrija Saksa, da ima agendu da dokaže da je zapadni sistem bolji ne samo politički već i ekonomski.

Ačemoglu je bio jedan od potpisnika peticije koja je 2008. godine osudila plan Bušove administracije za spašavanje velikih banaka.

Pišući o Velikoj recesiji istakao je da „kada se kanališe u maksimiziranje profita, kompetitivnost i inovacije, pod kontrolom zakona i institucija, pohlepa može da pokreće inovacije i ekonomski rast. Ali kada je bez kontrole, degenerisaće se u traženje rente, korupciju i kriminal“, oštro kritikujući deregulaciju finansijskog sektora.