Dijaspora, zavičaj i – zadruge

Srbi u rasejanju su, dakle, čuli da se u njihovom zavičaju ponovo vraća duh zadrugarstva i udruživanja (koji su gajili njihovi očevi i dedovi) i da država Srbija, kao nigde u svetu, direktno – novcem pomaže postojeće i tek osnovane zadruge. Projekat Vlade Srbije, poznatiji javnosti kao misija „500 zadruga u 500 sela“, već u eksperimentalnoj fazi (druga polovina 2017) napravio je istinski bum – do kraja septembra osnovano je 162 zadruge, čime je ukupan broj od 1.548 poljoprivrednih zadruga, koliko ih je bilo na početku godine, uvećan za 10,5 odsto. Ako se po jutru dan poznaje, u narednim godinama u Srbiji je izvesna prava „eksplozija“ udruživanja.

Ministar Krkobabić, arhitekta i izvođač projekta „500 zadruga u 500 sela“, odmah je uočio, i više puta podvukao, da „nema uspešnog zadrugarstva bez povoljnih i lako dostupnih kredita“. I, zaista, niko od stručnjaka ne sumnja da će projekat revitalizacije zadrugarstva, kao snažna poluga ravnomernijeg ekonomskog regionalnog razvoja, nastaviti da izaziva neviđeno interesovanje za dodelu do 50.000 evra novoosnovanim i do 100.000 evra postojećim zadrugama za podizanje voćnjaka, vinograda, izgradnju hladnjača, mlinova, mini-mlekara, sušara, kupovinu mehanizacije, zasnivanje osnovnog stada goveda, ovaca i koza… Međutim, kada se za nekoliko godina zadrugarska mapa Srbije bitno izmeni i kada udruživanje ponovo „pusti čvrst koren“ na ovim, nekada slavnim, zadrugarskim prostorima, (pred)uslov bez koga neće moći da se organizuje rad zadruga biće povoljno finansiranje. Program Vlade Srbije, za sada, predviđa 25 miliona evra (u periodu od 2018. do 2020. godine), ali se novac neće davati za obrtna sredstva.

Ministar tvrdi da su Srbi – iseljenici, kojih na gotovo svim kontinentima ima oko 4,5 miliona (!?), veoma dobro informisani i da su čuli za istorijski projekat „500 zadruga u 500 sela“. Istovremeno, oni dobro znaju da su pre desetak godina štedno-kreditne zadruge izbrisane iz pravne i finansijske nomenklature Srbije. Jednostavno, taj vid štednje, koji je decenijama bio oslonac zadrugama masovno osnivanim kao „zadruge za štednju i potpomaganje, danas pravno nije moguće oživeti. Da li je to rezultat jakog bankarskog lobija, nečijih ličnih interesa, ili nerazumevanja suštine udruživanja, koje u svetu okuplja 800 miliona ljudi, tema je za duge i temeljite analize… Vratimo se stvarnosti. Ideja u pismima koje je navedeni ministar dobio iz Čikaga, Kanade i nekoliko evropskih zemalja je da se deo dijaspore udruži i krene sa osnivanjem mini-finansijskih organizacija kako bi se pomogle uspešne zadružne organizacije u zavičaju. Ako od države (setimo se Zajma za preporod Srbije) nisu dobili odgovarajuću satisfakciju, sada procenjuju da je ovaj način ulaganja u zavičaj konkretniji model pomaganja domovini. Naravno, niti oni nude, niti neko od njih očekuje da poklone svoj novac. Bilo bi to nesumnjivo profitabilno investiranje. Naši iseljenici mogli bi i sami da osnivaju zadruge i direktno kontrolišu sudbinu i uspešnost svoje investicije institucijom vlasničkog uloga i kao članovi upravnih i nadzornih odbora u zadrugama. Od njih se očekuje da prenesu osećaj za uspešno pokretanje i vođenje poslova, a od države da obezbedi sigurne uslove za ulaganje.

Neki analitičari primećuju da su iseljenici promenili pravac investiranja: prve generacije bile su neraskidivo vezane za rodnu grudu, pa su češće i svraćali, ali i ulagali, do zavičaja. Nažalost, milijarde evra uloženo je u tzv. mrtvi kapital, odnosno u luksuzne višespratnice, koje su godinama prazne (ima ih u opštinama Malo Crniće, Negotin…) i nemi su svedoci neinventivnosti države da na pravi način privuče i usmeri veliki kapital. Sada gastarbajteri sve više deo kapitala ulažu u kupovinu stanova za sebe, potomke (i rentiranje) u državi u kojoj rade decenijama. Mada se, kako tvrdi Dragiša Radulović, vlasnik lista Zavičaj, stariji Negotinci i Kladovljani (samo u Austriji živi oko oko 30.000 ljudi iz Negotinske Krajine), ipak, vraćaju u zavičaj. I odmah se suočavaju s nedoumicom – da li i u šta da ulože novac? A da kapital srpskih iseljenika nije za potcenjivanje, na to ukazuju i podaci Svetske banke prema kojima je dijaspora u svoju maticu Srbiju, 2009. godine, poslala 5,5 milijardi dolara. U tom kontekstu posmatrano, zanimljiva je ideja Zorana Mitića, elektroničara iz Niša, koji zagovara osnivanje Srpske razvojne banke dijaspore i stvaranje Potpornog fonda (sa sedištem u Švajcarskoj) iz koga bi se finansirala izgradnja 1.000 naselja sa po 100 kuća (tzv. Mitićevi SIN-ovi) u selima Srbije. Akademik Dragan Škorić, predsednik Akademijskog odbora za selo SANU kaže da nije bitno gde će biti sedište budućeg fonda, već da novac bude uložen pametno. Primer (za Ginisa) Milomira Glavčića iz sela Pope kod Jošaničke Banje, koji je u prethodnih pet decenija, na području Kraljeva i Raške, uložio sedam miliona evra, nije usamljen, ali nije ni manir među iseljenicima.

Pitanje je koliko će potomci srpskih gastarbajtera imati razumevanja za zahteve zavičaja svojih roditelja u kome oni nisu rođeni… Zato i ne treba čekati! A projekat „500 zadruga u 500 sela“ je došao kao „melem na ranu“. U svakom slučaju, predlog iseljenika, upućen ministru Krkobabiću, da ulažu u zavičajnu privredu, i pre svega u obnovu zadrugarstva u Srbiji, i da na taj način ostvare profit veći od bančinih domicilnih kamata, zaslužuje veliku pažnju. Razumljivo, ideju su s optimizmom podržali i Akademijski odbor za selo SANU i čelnici Zadružnog saveza Srbije i Zadružnog saveza Vojvodine.

Autor je saradnik Akademijskog odbora za selo SANU