Dan kada je rođen novi dinar, a Deda Avram sasekao hiperinflaciju

Preko noći od bezvrednih novčanica sa gomilom nula (najveća je bila 500 milijardi dinara), jedan dinar vredeo je jednu nemačku marku čime je okončana jedna od najvećih hiperinflacija u dotadašnjoj istoriji.

Tvorac nečega što je ličilo na magiju u tom trenutku, a u stvari programa Rekonstrukcija monetarnog sistema, bio je Dragoslav Avramović, popularni Deda Avram, jedan od do tada najpoznatijih srpskih ekonomista u svetu, visokopozicionirani stručnjak Svetske banke, savetnik u UNCTAD i član Brantove komisije koja se bavila međunarodnim razvojnim problemima, a kasnije i guverner Narodne banke Jugoslavije i akademik SANU.

U jesen 1993. godine sastavljen je ekonomski tim predvođen Avramovićem čiji zadatak je bilo obaranje inflacije i stabilizacija finansijskog sistema.

A to nije bio lak zadatak. Već početkom 1992. godine inflacija je iznosila oko 45 odsto mesečno. U maju te godine inflacija je skočila na 80 odsto, a u junu je već dostigla 100 odsto mesečno.

U leto i ranu jesen inflacija je pala na ispod 50 odsto mesečno usled programa stabilizacije vlade Radomana Božovića, ali je stabilizacioni program iz 1992. godine uzdrman naglim padom kursa dinara.

„U jesen 1992. godine dobio sam utisak da je odlučujući element tražnje za devizama bila masivna kupovina od strane dveju banaka koje su plaćale vrlo visoke kamate na depozite u stranoj valuti, Dafiment banke i Jugoskandika, naročito Dafiment. Da bi održavala mehanizam visokih kamatnih stopa od 10 do 15 odsto mesečno (213 do 435 odsto godišnje), Dafiment je morala da privlači sve nove i nove devizne štediše“, napisao je Avramović u knjizi „Rekonstrukcija monetarnog sistema Jugoslavije i pobeda nad inflacijom 1994. godine“.

On je bio svestan da se radi o Ponzi šemi, koja je usled neograničene tražnje za devizama kako bi isplatila štediše, dovodila da rasta kursa marke prema dinaru što je vuklo i ostale cene.

Takođe je znao da bi se ovo sprečilo trebalo je oduzeti dozvole ovim bankama, ali „Beograd je bio pun glasova da vlasti imaju svoje prste u Dafiment operaciji, da su one ili neki ljudi na vrlo visokim položajima bili krajnji korisnici Dafiment deviza prikupljenih od naivnog stanovništva“.

Besomučno štampanje para pojačano sankcijama iz 1992. godine i povećanim državnim rashodima zbog rata u Hrvatskoj, dovelo je do toga da u julu 1993. godine počinje potpuni slom finansijskog sistema i do januara 1994. godine inflacija dostiže neslućene razmere.

Benzin na vatru je dodala i Narodna banka Jugoslavije koja je u aprilu 1993. smanjila kamatnu stopu sa 65 odsto na 34 odsto. Čini se da je godišnja kamatna stopa od 65 odsto visoka, ali je ona bila daleko manja od inflacije i realno negativna.

Smanjenje kamatne stope dovelo je do kreditne ekspanzije. I to pojačane time što su banke i neke firme dobijale kredite po dva odsto mesečno, a onda davale zajmove po višestruko većim kamatnim stopama.

Takođe, uvođenje privilegovanog kursa (25-30 odsto manjeg od tržišnog) uz primarnu emisiju, vodili su fantastičnom bogaćenju privilegovanih posrednika, uključujući neke banke. Iz primarne emisije su kupovale devize po povlašćenom kursu pa ih prodavale na crnom tržištu uz ogromne profite i skoro nikakav rizik.

„U julu 1993. godine u Jugoslaviji nisi mogao skoro ništa da kupiš i niko za dinare nije hteo ništa da prodaje“, pisao je Avramović.

U julu 1993. godine cene su se učetvorostručile, u avgustu su porasle 18 puta, u septembru je postavljena nova kontrola cena pa je usporena inflacija, ali je odgovor došao već u novembru kada su cene povećane 20 puta. Inflacija se ubrzavala sve do 24. januara 1994. godine i rekonstrukcije monetarnog sistema.

U januaru 1994. godine cene su rasle 60 odsto dnevno.

Ovaj nezapamćeni udarac na standard građana rezultovao je time da su u januaru 1994. godine plate pale na oko 30 maraka, a penzije najvećeg broja penzionera na svega pet maraka.

U svojoj knjizi Avramović citira pismo Jelene Hristodulo, predsednice IO Sindikata prosvetnih radnika Srbije koja kaže da je poslednjeg dana 1993. godine osoblje Osnovne škole za decu oštećenog vida „Dragan Kovačević“ dobilo zaradu u protivvrednosti dve nemačke marke.

„Celokupno osoblje škole je odbilo ovo poniženje“.

Ona dalje piše da su nastavnici 12. Beogradske gimnazije dobili početkom januara 1994. godine platu od 1,5 nemačke marke.

Ciljevi programa: Stabilnost i konvertibilnost dinara

Nebojša Savić, danas predsednik Saveta guvernera NBS,a u to vreme direktor ekonomskih istraživanja u Ekonomskom institutu i član Ekspertskog tima koji je predvodio Avramović i koji pripremio plan reforme priseća se da je u avgustu 1993. godine sreo na ulici Nikolu Stanića, viceguvernera NBJ koji je sa „nadležnog mesta“ dobio ovlašćenje da sastavi tim, jer je situacija izmakla kontroli.

„Ja sam imao sumnje da postoji politička volja da se uradi šta treba. Takođe sam predložio i Dragoslava Avramovića da bude na čelu tima. U timu su bili predstavnici Ekonomskog instituta, Ekonomskog fakulteta, Instituta ekonomskih nauka, Narodne banke… A u međuvremenu je inflacija prešla u hiperinflaciju, kada cene rastu više od 50 odsto mesečno, a kod nas su rasle dosta brže od toga“, priseća se Savić.

Ekspertski tim je pripremao svoj program, a Savić se priseća da, iako je faktički naručen, pitanje je bilo da li će dobiti poziv sa najvišeg mesta da prezentuju svoje mere.

„Dragoslav Avramović je dobio 7. decembra poziv da ode kod Miloševića da mu predstavi program. Naša ideja je bila da se što pre započne s njegovim sprovođenjem i prvobitno je trebalo da startuje 24. decembra.

Sećam se da smo prezentovali program predstavnicima političkog vrha Srbije, Crne Gore i savezne vlade, kao i privrednicima iz obe republike. Na početku sastanka naišli smo na otpor svih, osim Mirka Marjanovića koji je tada bio na čelu Progresa i političkog vrha Crne Gore.
Savezna vlada nam nije bila naklonjena. Dakle, mi smo predstavljali sprski plan, imali smo podršku Crne Gore, ali ne i savezne vlade. Izjašnjavanje o planu je trajalo do iza ponoći, a onda je poslednji izašao Milošević i rekao da će se program sprovoditi i da se sednica Savezne vlade zakaže za isti dan“, priča Savić.

On ističe da su svi učesnici na tržištu morali da shvate da dolazi promena, jer ako bi nastavili da se ponašaju kao dotada ništa ne bi bilo od programa.

„Mi smo hteli odmah da sprovodimo program, ali otpori na saveznom nivou su odložili za mesec dana. To je važno, jer je u januaru inflacija dostigla 313 miliona odsto ili više od dva odsto na sat. U restoranu ste morali da platite račun unapred ili će skočiti cene dok završite ručak. Pare su se štampale, dinar je obezvređivan svakog minuta, a na ulici ste mogli svuda da čujete „devize, devize“. Država je ostala bez prihoda, nije mogla da finansira zdravstvo, školstvo, vojsku…“, napominje Savić.

Ključna ideja programa je bila da se stari dinar zameni novim koji bi imao paritet prema nemačkoj marki jedan prema jedan. Ako devizni kurs ne bi skakao, ne bi rasle ni cene.

Takođe, ideja je bila da novi dinar predstavlja raskid sa prošlošću i imao je psihološki efekat.

Istovremeno, kako objašnjava Savić, bilo je važno da se novi dinar može i zameniti za marke u banci, a iza toga je stajalo 300 miliona nemačkih maraka rezervi koje je država obezbedila.

„Važno je reći da smo program sproveli bez ijednog dolara i marke iz inostranstva. Sve je sprovedeno s domaćim resursima države koja se nalazila pod najstrožim sankcijama.
Cilj je bio stabilizacija, konvertibilnost dinara i rast deviznih rezervi zemlje. U to vreme naša ekonomija je bila skoro u naturalnom obliku. Ljudi su dobijali plate u bonovima i polutkama, kaže Savić dodajući da je nekoliko meseci program funkcionisao, a ond aje došlo do razlaza.

Krajem 1994. trebalo je da stupi druga faza programa, ali videlo se da se napušta program i ponovo počinje štampanje para.

Ali, podseća Savić, 1995. godina je bila važna jer se desio Dejton, sankcije su oslabile i stvorio se prostor za saradnju sa MMF, ali počinju i ozbiljni problemi koji su doveli do do „političke egzekucije Avramovića u maju 1996. godine.

Biljana Stepanović, glavna urednica Nove ekonomije u to vreme je bila ekonomski novinar „Borbe“ i izveštavala je o hiperinflaciji kao što ju je i sama živela.

„Mi kao novinari čekamo platu i kažu nam da će biti 10 maraka. Do četiri popodne koleginica i ja zajedno dobijemo 10 maraka, a dok stignemo uveče do prodavnice to vredi 2,5 marke. A prodavnice su ionako bile puste, dok su se osnovne životne namirnice kupovale na haubama automobila na indašnjem Bulevaru Revolucije“, priseća se ona.

Ona ističe da je Borba dočekala raspad SFRJ kao jugoslovenski list i da je zstupala vrednosti suprotne onome što je Slobodan Milošević radio.

„Kritikovali smo hiperinflaciju, jer smo je videli kao zloupotrebu za finansiranje ratnih troškova, mada formalno u ratu nismo bili. Dragoslav Avramaović je doša o trenutku kada je sve propadalo, ali došao je političkom voljom, jer je ceo sistem bio pred raspadom. Milošević i Šainović (predsednik Vlade) su napravili tu radnu grupu koja je stabilizovala dinar, a iza je stajala politička odluka da se prestane sa štampanjem para. Avramovića su postavili na čelo Narodne banke Jugoslavije i sećam se da je na TV predstavio program i rekao „od sutra je jedan dinar jedna marka“. Njemu se verovalo. Bio je čovek u ozbiljnim godinama, sa ozbiljnom karijerom, stalno je nosio ceger sa sobom. Bio je čovek iz sveta, kulturan, sve razlitičo do radikalske kulture tada, a i sada. Vratio je poverenje ljudi. Imao je dobre kontakte u inostranstvu, vodio je naše političare u SAD i imao je političku podršku dok nije video s kim ima posla. Kada su počeli da traže kompromise, da popusti restriktivnu monetarnu politiku, izgubio je podršku. On je hteo i da se napravi aranžman sa MMF-om, koji bi bio garant stabilnost, ali političke ideje su bile drugačije“, priča Stepanović.

Ona ističe i da iako se moglo naslutiti da Avramović gubi političu podršku, čuvena sednica Skupštine na kojoj je smenjen sa mesta guvernera NBJ, je došla kao šok.

„Dok smo slušali njega kako objašnjava koliko je važno da dinar ostane stabilan i sve ostale koji su govoriliprotiv njega, nismo verovali da je neko spreman da sruši tu teškom mukom postignutu stabilizaciju“, kaže naša sagovornica ističući da je zapamtila njegove reči da „nema besplatnog ručka“.

Ekonomista Ljubomir Madžar kaže da su uzroci inflacije bili besomučna državna potrošnja, ratovi u susedstvu koje je država finansirala i štampanje novca bez ograničenja.

„Tadašnja vlast je procenila da su važniji nacionalni ciljevi i da vredi žrtvovati ceo sistem da bi se finansirao taj viši cilj. Ipak da nije bilo štampanja novca bilo bi inflacije zbog drugih faktora, ali ne bi bila tako burna“, ocenjuje Madžar.

Prema njegovim rečima, Avramović postao živi svetac u društvu, da je shvatio da je monetarni sistem uništen i da je dinar zbrisan, ali da nije uspeo da otkloni osnovne uzroke krize.

„Politički uzroci su ostali isti i stabilnost na duži rok je bila neodrživa. Bio sam u to vreme skeptičan u pogledu tog programa i čini mi se jedan od retkih koji ga je javno kritikovao zbog neodrživosti. I sam Avramović je neslavno okončao misiju. U Skupštini je bio sam protiv svih i očajnički pokušavao da dokaže neke stvari, ali institucionalni uzrici inflacije ostali su netaknuti“, smatra Madžar i dodaje da je trebalo da je Deda Avram trebalo da insistira na nezavisnosti centralne banke, jer je ona alfa i omega monetarne stabilnosti.