Dinkić od Đinđića sakrio istinu o novcu sa Kipra?

Taj novac, a radi se o više od 300 miliona evra, Šlaf je zatim oprao u saradnji sa Mlađanom Dinkićem, ministrom finansija u vreme prodaje Mobtela, koji je pristao da od njega u ime Vlade Srbije otkupi tih 30 odsto, posle čega je cela kompanija prodata norveškom Telenoru. Sve ove tvrdnje juče je izneo Domagoj Margetić, hrvatski novinar, koji se, kako sam kaže, još od kraja devedesetih bavi pitanjem novca koji je tokom rata izvlačen iz SFRJ, i sa time povezanom aferom Hipo banke.

Margetić, koji je o ovome pre četiri dana dao izjavu i Odeljenju za krivično-obaveštajne poslove Uprave kriminalističke policije u Beogradu, tvrdi da je novac tokom devedesetih godina iz Srbije prebacivan na Kipar, a odatle na tajne račune u Anglo jugoslav banci u Londonu, Franko jugoslav banci u Parizu i Zagrebačkoj banci u Zagrebu. Ta sredstva su potom objedinjena na, takođe tajnim, računima u Hipo banci u Beču, koja je, kako objašnjava, na taj način praktično i osnovana.

– Sa tajnih računa kod Hipo grupe, novac se ponovo premešta na of-šor destinacije na Kipru, ali i dalje pod kontrolom austrijske Hipo grupe i odatle se kasnije reinvestira u Srbiju. Kiparski novac se poverava Martinu Šlafu, odnosno njegovom investicionom fondu MS privatštiftung iz Beča. Šlaf dobijeni novac prebacuje u novoosnovanu firmu Holdenhurst holding na Kipru u kojem MS privatštiftung ima 650 akcija, a Šlafov poslovni partner Jozef Taus 350 akcija. Šlaf, odnosno Holdenhurst, zatim stiče vlasništvo u kompaniji BK trejd, do tada u posedu porodice Karić, i time postaje suvlasnik Mobtela. Prethodno je Vlada Srbije formirala međuresorsku radnu grupu za utvrđivanje vlasništva u Mobtelu, koja je konstatovala da je udeo Srbije u tom operateru 70 odsto, a Karića 30. Šlaf se nigde nije pominjao. On je čekao da radna grupa završi istragu o vlasničkim udelima, jer nije hteo da dođe pod lupu istražitelja – tvrdi Margetić.

Tek kada je komisija završila svoj posao, Šlaf faksom obaveštava PTT Srbiju, kao drugog akcionara Mobtela, o tome da je preuzimanjem BK trejda i Holdenhurst postao suvlasnik.

Mlađan Dinkić zatim u ime Vlade Srbije otkupljuje 30 odsto udela od Holdenhursta. Margetić u svojoj prijavi kriminalističkoj policiji navodi da se: “iz ovoga može zaključiti da je imenovani of-šor holding sa Kipra iskorišćen u ovom poslu kako bi se pre finalne prodaje Mobtela Telenoru, u dogovoru tog holdinga sa Mlađanom Dinkićem zapravo oprao novac sa tajnih računa na Kipru, a da bi se potom cela operacija prikrila definitivnom prodajom Mobtela Telenoru, koji očigledno za celu ovu operaciju nije znao”.

Ipak, u ovim Margetićevim tvrdnjama teško je pronaći argumentaciju u korist krivice Mlađana Dinkića. Prvo, Telenor je u potpunosti bio svestan postojanja Holdenhursta, koji se pominje u prvom članu ugovora o prodaji Mobija 63 (Mobtela) između Telenora i Vlade Srbije. Za Šlafovo postojanje i ulogu znala je i celokupna srpska javnost, a čak je i tadašnji austrijski kancelar Alfred Guzenbauer lično došao u Srbiju da lobira u korist Šlafove pozicije u Mobtelu. Guzenbauer je danas savetnik prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića.

Drugo, Šlaf je vlasništvo u Mobtelu stekao kupovinom udela Bogoljuba Karića, što znači da ni Vlada ni Dinkić nisu imali ništa s tim i nisu mogli da Šlafu ospore vlasništvo, pošto je međuresorna komisija već utvrdila da država ima 70 odsto udela.

Na kraju, nije Vlada Srbije omogućila Šlafu da opere eventualno nelegalno stečen novac sa Kipra, jer je on kupovinom od Karića postao suvlasnik Mobtela, dakle strana formalno jednaka Vladi Srbije. Nije tačno ni da je Vlada samoinicijativno kupila Šlafov udeo pa ga onda prodavala na aukciji. Vlada je organizovala aukciju za ceo Mobtel, u kojem su u trenutku održavanja aukcije vlasnici bili i Vlada i Šlaf. Ugovorom između ove dve strane unapred je bilo definisano da će samo u slučaju da prodajna cena bude veća od 1,1 milijarde evra, Šlaf biti u obavezi da svoj udeo proda Vladi i da ga ona onda proda kupcu, to jest Telenoru. Tako je i bilo. Dakle, tek kada je obezbeđen kupac za ceo Mobtel, Vlada preuzima Šlafov udeo, prodaje celu kompaniju Telenoru, uzima sav novac i Šlafu daje njegov deo. Da li je ovako komplikovana procedura izvedena zato što kupci, renomirani operateri, nisu hteli da imaju ništa sa Šlafom i da eventualno rizikuju kasnije sudske sporove oko vlasništva, nije poznato, ali ne može se reći da je ovim aranžmanom Srbija bila na gubitku.

S druge strane, sve ovo ne otklanja sumnju da je Šlaf možda zaista na ovaj način oprao kiparski novac, mada nedvosmislenih dokaza za sada javno nema.

Margetić u svojoj prijavi tvrdi da je Dinkić na Kipru, u vreme dok je bio guverner Narodne banke, pronašao “između jedne i 11 milijardi dolara” srpskog novca, što je svojevremeno potvrdio i Velimir Ilić, koji je bio član Vladine grupe za ispitivanje kiparskih para, ali kojeg je kasnije, kako je rekao, Dinkić izbacio iz te grupe.

“Mlađan Dinkić o novcu sa tajnih računa nije podneo pravovremen, potpun i istinit izveštaj tadašnjem premijeru Zoranu Đinćiću. Novac sa tajnih računa nikada nije vraćen u državni budžet Srbije. Iz dokumentacije se neosporno vidi da ga je Dinkić pronašao”, navodi Margetić u prijavi UKP-u i jučerašnjoj izjavi.

Prema njegovim rečima, protiv Dinkića su još 2006. podnete dve krivične prijave, jedna od strane advokata Aleksandra Lojpura i druga od Vladana Batića, bivšeg ministra pravde. Ni po jednoj nije postupljeno, a u tužilaštvu tvrde da Lojpurova prijava čak ni ne postoji.

Pravi vlasnici tajnih računa sa Kipra, iz banaka u Londonu, Parizu i Zagrebu i na kraju u Hipo banci, do danas nisu otkriveni.

Ugovor sa Šlafom državna tajna

Zanimljivo je još i to da je Vlada Srbije sve ugovore sa Šlafom, potpisane 4. aprila u vezi Mobtela proglasila državnom tajnom. Margetić kaže da je Evropski parlament, koji vodi istragu u vezi malverzacija Hipo banke, tražio od Srbije još prošle godine da te ugovore deklasifikuje, ali da to do danas nije učinjeno.