Do minimalca uz tešku borbu protiv predrasuda

Doskora sam bila nezaposlena, jer mi muž nije dozvoljavao da radim. Nemam nikakvu stručnu kvalifikaciju, potičem iz siromašne porodice, gde nije bilo uslova da me školuju, a sada pokušavam da savladam osnove u tekstilnoj industriji. Nije lako jer poslodavci imaju svoje zahteve koje moram da ispunim. Mnogo mi znači razumevanje poslodavca i SOS telefona Vranje, ali sam i umorna i vidim da ne mogu da radim kao druge žene na poslu. Borim se i verujem da ću uspeti da savladam osnove šivenja i da ću se izboriti za stalno zaposlenje, kaže M. J. (38) iz okoline Vranja.

Ona je jedna od deset žena koje su radno angažovane kao žrtve porodičnog nasilja u okviru projekta Zapošljavanje žena „Samostalan život“, koji od marta ove godine sprovodi, u saradnji sa Kancelarijom UNDP u Srbiji, Organizacija civilnog društva Odbor za ljudska prava iz Vranja, u okviru programa SOS telefon Vranje.

– U vreme procvata industrije na jugu Srbije i u centralnoj opštini Pčinjskog okruga Vranju, u velikim sistemima poput Jumka, Simpa i Koštane, čak devedeset procenata radno angažovanih lica bile su žene. Ta situacija se u poslednjih petnaest godina drastično promenila smanjenjem broja radnih mesta i propašću ovih industrija. To se odrazilo i na broj uposlenih žena i pitanje je gde su danas sve te radnice, objašnjavaju u Odboru za ljudska prava navodeći podatak iz 2017. godine prema kome je na evidenciji NSZ u sedam opština ovog okruga bilo 24.421 nezaposleno lice od čega je 12.661 žena. Samo u Vranju 3.184 lica primalo je neki vid socijalne pomoći. Iskustva tima konsultantkinja specijalizovanog SOS telefona Vranje za žene žrtve porodičnog i partnerskog nasilja, koji u Vranju postoji već petnaest godina, govore da je jedan od ključnih problema u položaju žena koje su završile u krugu partnerskog nasilja – nepostojanje brze i održive reakcije društva ni po pitanju socijalne sigurnosti.

„Da bi žena koja se suočila sa partnerskim nasiljem mogla da se spasi od povratka u taj začarani krug, osim bezbednosti koja je na prvom mestu, neophodna je socijalna samostalnost, tj ekonomska samostalnost žene kao i dece. Kod mnogih žena uočeno je da su one godinama gubile motivaciju za zaposlenje, u velikoj meri dugogodišnji život u nasilju vidno je narušio njihovo opšte zdravlje, mnoge žene nama svedoče da su izgubile samopouzdanje, otvoreno govore da se plaše odlaska na posao jer sumnjaju da će znati da rade. Plaše se da li će imati snage da svakodnevno aktivno rade puno radno vreme. Uporedo, za žene sa maloletnom decom, ponovni odlazak na posao donosi dodatni problem u vezi sa svakodnevnom brigom o deci, da li vrtići imaju mesta za smeštaj deteta… Na drugoj strani, ni poslodavci često nemaju interesovanje za radno angažovanje žena žrtava nasilja. Kada se neka od njih i zaposli, postoji skepticizam prema njenim radnim sposobnostima. A dešavalo se da i na radnom mestu trpe pritiske nasilnika, koji urgiraju kod poslodavaca da ženi daju otkaz, sa ciljem da ponovo ostane bez mesečnih primanja i da bude uslovljena da se vrati njemu i u krug porodičnog nasilja. U takvoj situaciji otvoren je novi izazov jer poslodavci imaju stroge zahteve u procesu rada gde je profit na prvom mestu. Dešava se da žene brzo odustaju od rada u preduzeću gubeći na taj način osnovu za socijalno osamostaljenje, a samim tim i očuvanje porodice kroz školovanje dece ili pristupa drugim institucijama. U okvir našeg Projekta „Samostalan život“ koji realizujemo uz podršku Agencije UNDP, dve žene su odustale od posla, upravo zbog nekih od navedenih razloga, objašnjavaju nam koordinatori projekta.

Angažovanjem volonterskog tima Odbora za ljudska prava uspostavljen je kontakt sa više poslodavaca i deset žena je trenutno radno angažovano na različitim poslovima u tekstilnoj, obućarskoj, prehrambenoj industriji, u proizvodnji torti, u hostelima, na području vranjske opštine. Osnovni princip je bio da se usaglasi posao koji žena može u tom trenutku da obavlja sa izborom poslodavca.

– Meni je poslodavac pomogao pri određivanju radnog mesta obzirom da nemam veliko iskustvo. Nije nimalo jednostavno priviknuti se na potpuno novi način života sa svakodnevnim radnim obavezama. Zarada koju ću dobiti mnogo mi znači za mene i moju decu jer nam obezbeđuje određenu socijalnu sigurnost i dozvoljava nam da imamo određene planove vezane za njihovo dalje školovanje. Volela bih i da posle završetka projekta ostanem u ovoj fabrici i dobijem stalni radni odnos. To je sada moj prioritet i maksimalno se trudim da ovladam poslom i ispunim zadatke iako to nije nimalo lako nakon svega kroz šta sam u životu prošla, utisci su D. S. (41) koja se po prvi put našla za mašinom u jednoj vranjanskoj fabrici obuće preko ovog projekta.

Poslodavcima je najvažnije da žene iz ove osetljive i teže zapošljive socijalne grupacije koja u Vranju nije mala, što pre „savladaju obuku na poslovima na kojima su angažovane“. Postoji tolerancija, ali su izraženi i zahtevi za poštovanjem radnih normi kako bi se ostvario zajednički cilj.

Simbolična sredstva za troškove obuke

U svemu ovome, poslodavci imaju simbolična sredstva za troškove tromesečne obuke (do kraja juna), iz fonda projekta se isplaćuju poslodavcima sredstva za mesečne zarade angažovanih žena na projektu. Poslodavac po projektu nema obavezu prema Odboru za ljudska prava Vranje i UNDP da naime ovih sredstava u određenom roku nastavi angažovanje žena. Ali, svi zajedno i donatori i SOS telefon Vranje i poslodavci, zabeležiće uspeh na osnovu broja žena koje posle tri meseca nastave da rade po ugovoru o radu, a na osnovu odluke poslodavca i spremnosti da podrži ekonomski povratak u život svih žena i dece žrtava nasilja u porodici i partnerskim odnosima.