Dobitnici i gubitnici globalizacije

Ishod nedavnih glasanja u svetu, uključujući Trampovu pobedu, ukazuje na sve veće ekonomsko nezadovoljstvo domaćinstava širom razvijenog sveta. Dve decenije pre nego što smo se suočili sa globalnom finansijskom krizom, zahvaljujući globalizaciji bez presedana, povećani su prihodi gotovo svima. Ilustracije radi, zarade trećine najsiromašnijih ljudi u svetu porasle su u proseku između 40 i 70 odsto, dok su pojedini pripadnici srednje klase zarađivali 80 odsto više nego u prethodnom periodu. Ipak, plate najvažnije grupacije – niže srednje klase, maltene uopšte nisu povećavane, a upravo je taj segment stanovništva osetio najveće posledice kraha iz 2008. godine, uključujući i teret nametnut merama štednje. Stoga, ne čudi činjenica da niža srednja klasa smatra sebe „gubitnikom globalizacije“ i zahteva promene.

Trampova administracija će, možda, doći u iskušenje da navedene probleme rešava pojedinačno, primenjujući nove mere u pojedinim privrednim granama, ili pokušajima da se ograniči trgovinska konkurencija. Ali, nedaće sa kojima se susreću pripadnici srednjeg staleža nisu rezervisane samo za njih, već predstavljaju posledicu društvenih i ekoloških ograničenja koje je nametnuo dominantni model ekonomskog rasta, te proces globalizacije. U tom kontekstu, poricanje stvarnosti i pribegavanje jednostranim i nacionalističkim rešenjima samo će pogoršati situaciju. Loša ekonomska situacija naročito je izražena na američkom Srednjem zapadu, nazvanom, zbog brojnih fabrika, „pojasom rđe“. Podrška stanovnika tog dela Sjedinjenih Država bila je veoma važna za pobedu Trampa – podržali su ga „ranjivi slojevi“, koji su nekada smatrani „pobednicima globalizacije“. U nadmetanju da pridobiju investitore države i regioni postižu loše sporazume, što znači da se ne poštuju prava radnika, a to je upravo bio slučaj u „pojasu rđe“.

Kada je o ekologiji reč, može se zaključiti da je zbog ljudskih aktivnosti planeta gotovo došla na rub propasti, uključujući posledice klimatskih promena i narušavanje funkcionisanja biosfere. Između ostalog, sve veći ceh uništavanja prirodne sredine u velikoj meri ograničava ekonomski rast. Ilustracije radi, šteta koja se nanosi ekosistemima i biodiverzitetima primenom određenh praksi u sektorima poljoprivrede i proizvodnje hrane mogla bi, 2050. godine, da dostigne 18 odsto globalnih privrednih prihoda, dok je 2008. iznosila samo tri odsto. U državama u razvoju, naročito u Aziji, brz ekonomski uspon doveo je do porasta nivoa smoga koji ugrožava živote ljudi, a rešavanje ekoloških problema zahtevaće javne kampanje i akcije činilaca poput Svetske banke, Ujedinjenih nacija i britanske vlade, ali i biznismena.

Tokom karijere imao sam prilike da vidim kako zahvaljujući privrednom rastu, izazvanim poslovnim nadmetanjem u globalizovanom svetu, može da se postignu daleko veći rezultati u borbi protiv siromaštva, gladi i bolesti nego primenom pojedinačnih državnih programa. Danas me ohrabruje što vidim da je sve više poslovnih ljudi koji shvataju da uvođenjem većih sloboda i raspodelom prihoda dobijenih zahvaljujući globalizaciji treba uvesti i veću odgovornost prema radnicima i prirodnoj sredini. Što se Sjedinjenih Država tiče, takva strategija u skladu je sa ciljevima koje je proklamovao Tramp. Ne samo da je obećao da će poboljšati životni standard pripadnika niže srednje klase, već i da će povećati ulaganja u infrastrukturu. Umesto da koristi fiskalni stimulans u „jalovom“ naporu da oživi „mrtvu“ industriju i stare izvore energije, Trampova administracija, kao i ostatak sveta, treba da se zalaže za budućnost u kojoj će se znatno manje upotrebljavati ugljenici u proizvodnji.

Autor je predsednik Komisije za biznis i održivi razvoj