Dojče vele sa radnicima Jure i Leonija: “Da Nemci vide naš pogon, pobegli bi kroz ventilaciju”

„Psihički teror.“ Tako ukratko jedna radnica kompanije Leoni u Prokuplju opisuje svakodnevicu na poslu. Mala plata, suluda norma, šikaniranje. Pristala je da govori za DW, ali pod uslovom da joj se ne pominje ime.

„Oni šefovima valjda kažu da nam to rade. Em ne staješ ni minut sa radom, em ti je neprestano neko nad glavom. Non-stop dreka, haos“, priča ona.

„Ljudi se ne bune jer su uglavnom u kreditima. Hteli, ne hteli, moraju na posao. Jer, u Prokuplju realno nemaš gde da radiš osim u Leoniju i još jednoj fabrici.“

Kablovi koje ova žena i kolege prave na kraju završavaju i u skupocenim modelima BMW-a. Iz bavarskog automobilskog diva su nam potvrdili da otkupljuju kablove upravo iz Prokuplja.

Radnici ili sindikati zato mogu da se na uslove rada požale direktno u Nemačkoj.

Tu je od početka prošle godine na snazi zakon o lancima snabdevanja, koji obavezuje nemačke firme da preduzmu korake ukoliko njihovi dobavljači krše ljudska prava radnika ili žestoko narušavaju životnu sredinu.

No, istraživanje DW pokazuje da žalbe nisu masovne. Nemački stručnjaci sa kojima smo pričali u zakonu vide potencijal, ali kažu da mnogo zavisi od primene. Srpski sindikalci sa kojima smo pričali – a koji jesu slali primedbe direktno u Nemačku – nemaju utisak da se išta menja.

Ipak, nekoliko nemačkih kompanija u odgovorima za DW tvrdi da pomno prati šta se dešava u srpskim fabrikama.

BMW „ozbiljno shvata“ optužbe

U Leoniju, jednoj od najvećih firmi u Srbiji sa četiri pogona i preko dvanaest hiljada zaposlenih, demantuju sve optužbe radnika. Kažu da nikad nisu imali ni prekršajnu prijavu, da je prosečna plata veća od 60.000 dinara, a o optužbama za „psihički teror“ navode:

„Svesni smo da je naš broj zaposlenih na nivou omanjeg srpskog grada, i da u takvoj sredini nije moguće učiniti sve zaposlene zadovoljnim, ali i činjenice da se, kao i u svakoj drugoj sredini te veličine, povremeno desi da od stotine rukovodećih pozicija, neodgovorni pojedinci prekrše interna pravila i uputstva.“ Sve se to, kažu, strogo disciplinski kažnjava pa i otkazom.
Prevoz radnika Leonija u Nišu.

Nemački BMW, jedan od kupaca Leonijevih kablova, navodi da je, posle našeg novinarskog upita, ozbiljno shvatio optužbe koje iznose radnici. Od Leonija je zatraženo objašnjenje. Potvrđuju da idu i u posete pogonu u Srbiji, ali kažu da to nije imalo veze sa pritužbama.

Iz Leonija kažu da im nijedan partner – pa ni BMW – nikada do sada nije zamerao ništa.

Inače, nedavno je utanačeno da Leoni, izvorno i sam nemačka kompanija, pređe iz ruku austrijskog biznismena Štefana Pirera u ruke kineske kompanije Luksšer.

Mercedes kontroliše Juru

Teške su i optužbe radnika prema južnokorejskoj Juri, koja takođe proizvodi kablove za auto-industriju.

U prepisci Samostalnog sindikata metalaca Srbije sa Mercedesom i Audijem koja se vodila od juna do septembra ove godine, sindikalci pišu da se u Juri u Leskovcu sistematski krši pravo na sindikalno okupljanje, da su radnici iznureni i očajno plaćeni, da su izloženi opasnim hemikalijama, da je firma kršila pravo na štrajk tako što je upošljavala dodatne radnike da zamene štrajkače.

Prepisku u koju DW ima uvid potvrdila su nam oba nemačka automobilska giganta. U Audiju kažu da „proveravaju okolnosti“ u Juri, a u Mercedesu da su stvar shvatili ozbiljno i „primorali dostavljača da pruži objašnjenje“.

„Dodatno smo angažovali nezavisnu revizorsku kuću da sprovede međunarodno priznatu procenu održivosti. Postupak još nije završen“, navodi Mercedes u odgovorima i dodaje da će, ako bude potrebe, preduzeti mere kako bi se dobavljač pridržavao standarda.

Da sad Nemce pustimo da vide šta se radi, kako se radi kod nas u pogonu, verovatno bi ljudi pobegli kroz ventilaciju“, kaže za DW Predrag Stojanović koji vodi sindikalnu organizaciju u pogonu Jure u Leskovcu.

Iz Jure su ignorisali novinarski upit o optužbama radnika i potezima nemačkih firmi.

Beogradska nevladina organizacije ASTRA je najpre 2022. godine, još pre stupanja na snagu zakona, a potom i ove godine Folksvagenu prijavila ropske uslove rada u Linglongu u Zrenjaninu. Onde su stranim radnicima oduzimani pasoši, a kineski investitor se ponaša kao da njemu taj komad Srbije pripada.

U šturom odgovoru Folksvagena za DW navodi se da ne ulaze u „pojedinačne potencijalne“ optužbe koje pogađaju njihove dobavljače. Tvrde, međutim, da na sve indicije reaguju ozbiljno i brzo, navodeći da je tako i u slučaju Linglonga. Ali, šta je konkretno urađeno – ne kažu.

Mali broj pritužbi

Zakon o lancima snabdevanja se primenjuje na firme koje u Nemačkoj imaju barem hiljadu zaposlenih.

Njime se zabranjuje nemačkim firmama da u lancu snabdevanja bilo gde na svetu imaju dobavljače u kojima rade deca, robovi, prinudni radnici, firme koje sprečavaju formiranje sindikata ili izlažu radnike zdravstvenim hazardima ili ih „prekomerno telesno i duhovno iznuruju“.

Zabranjeno je i uskraćivanje „primerene plate“, a to je najmanje minimalna zarada. I na to se žale radnici iz Srbije – da, računajući silne prekovremene sate, zapravo imaju satnicu nižu od minimalne.

Zakon predviđa kazne i do dva odsto godišnjeg prihoda firme, a najviše osam miliona evra u jednom slučaju.

Ali, kako za DW navode u Saveznom zavodu za privredu i kontrolu izvoza (BAFA), koji je zadužen za sprovođenje zakona – do sada nijedna kazna nije izrečena.

BAFA navodi da joj je tokom ove i prošle godine stigla 221 pritužba iz celog sveta od kojih se tri odnose na Srbiju. Pritužbe mogu da se podnesu onlajn, podnose ih pojedinci, ali i organizacije poput sindikata ili nevladinih.

Protumačeno je da 161 pritužba nema osnova po novom zakonu. To ostavlja svega 60 „aktivnih“ žalbi premda nemačke kompanije direktno zapošljavaju milione radnika u svetu, a njihovi dobavljači višestruko više.

„Lanci snabdevanja su često netransparentni“, kaže nam Anabel Brigeman iz Inicijative koja se zalagala za uvođenje zakona.

„Ne samo da radnici u Srbiji ili Pakistanu možda ništa ne znaju o zakonu i mogućnostima žalbe, nego često i ne znaju da li su deo lanca snabdevanja neke nemačke firme koja potpada pod ovaj zakon“, dodaje ona.

Mnogi kritičari u Nemačkoj ukazuju da velike firme zakon opisuju kao „papirnog tigra“ koji ima samo donosi pakao od birokratije, ali ništa ne menja.

No, dodaju, ako bi BAFA strogo kontrolisala i ako bi mediji redovno pisali o temi, zakon bi itekako mogao da pomogne.

Čekajući evropski zakon

Stvar bi mogao da promeni zakon na nivou EU konačno donet ove godine. Države EU imaju vremena do jula 2026. da ga primene. Prvo će važiti za baš velike firme, pa postepeno i za one sa hiljadu zaposlenih i 450 miliona evra godišnjeg obrta.

Najvažnija novina biće što, za razliku od sadašnjeg nemačkog zakona, zakon EU daje radnicima ili sindikatima mogućnost da traže odštetu direktno od evropske kompanije ukoliko rade za njenog dobavljača, u Srbiji, ili bilo gde drugde na svetu.

Stvar bi mogla da dođe u žižu ukoliko se u dolini Jadra otvori rudnik odakle je Nemačka praktično već kaparisala litijum. Jer, ne samo da zakoni o lancima snabdevanja tretiraju ljudska prava, već se bave i životnom sredinom.

Radnica Leonija sa početka priče za sebe u zakonima – srpskim, nemačkim ili evropskim – ne vidi šansu. Žali se na uklješteni nerv od teškog rada u istom položaju.

„Zašto bih ja više svoje zdravlje ugrožavala za pedeset hiljada dinara? Gledam ako mogu negde nešto da nađem da se sklonim, i to je to“, kaže ona. „To misli 90 odsto kolega. Samo nemaju gde da odu.“