Foto: Shutterstock/BLGKVSvetski brendovi farmerica u jednom primerku stizale su u Novi Pazar, a iz njega izlazile u milionima „preslikane“ do najsitnijih detalja. Između originala i falsifikata bio je znak jednakosti u modelu, kvalitetu, čak, i u pakovanju. I bile su deset puta jeftinije.
Original falsifikati proizvodili su se u garažama, pomoćnim prostorijama, na brzinu pretvorenim sobama u proizvodne pogone. Bilo ih je preko 400 i u njima je bilo zaposleno više od 10.000 radnika iz ovog, ali i gradova u okruženju.
Većina je bila iz tekstilne industrije, koja je u ovom gradu bila privredna okosnica. Bio je to jedini način da premoste vreme između propadanja svojih tekstilnih fabrika i ne primanja plata i egzistencionalnog opstanka.
U fabrikama su bili „zakačeni“ na klimavo penzijsko-socijalno osiguranje, a u mini fabrikama za proizvodnju farmerica zarađivali su za život.
Majstori svog zanata – krojači i šivači i zaposleni na peglanju, za rad od jutra do mraka, zarađivali su i po dve hiljade tadašnjih maraka, sa najnižim zaradama, oko 600 maraka, bili su oni koji su radili na seckanju konaca i pakovanju. Sve je moralo da bude spremno za utorak i nedelju, udarne pijačne dane.
Novopazarski džins, prvo farmerice, a onda jakne, košulje, haljine i suknje, čulo se daleko, pa su u kilometarskim kolonama autobusa i automobila kupaca i preprodavaca dolazili iz svih delova Srbije i zemalja u regionu. Kvalitetna i „markirana“ roba, na veliko i malo, kupovala se po niskim cenama na 600 tezgi na Robnoj pijaci.
Za stotinak maraka mogla je da se obuče cela porodica i kupe džins pokloni, a preprodavci su, u svojim mestima, na toj robi zarađivali i po deset puta više.
Za rubriku „Verovali ili ne“ je podatak, da se devedesetih godina prošlog veka, u Novom Pazaru proizvodilo godišnje 20 miliona farmerica, skoro farmerice po glavi stanovnika velike Jugoslavije.
Tada je ovaj grad nazvan „malim privrednim čudom“ i „dolinom džinsa“. Bio je to ekonomski bum,započet početkom devedesetih godina, kada su farmerice iz Trsta bile stvar prestiža. Krenulo je kao zanatski porodični posao.
U prvoj deceniji ovog veka, garaže i pomoćne objekte počele su da zamenjuju prave proizvodne hale sa najsavremenijom opremom, uvođenje ISO standarda, umesto original falsifikata pojavilo se pedesetak domaćih brendova, došlo je učešće na sajmovima u zemlji i inostranstvu, sa pijačnih tezgi roba se preselila u butike i krenuo je izvoz u Rusiju i Belorusiju i još desetak zemalja Evropske unije.
Iako je novopazarski džins važio i važi za najkvalitetniji, osvajanje tržišta postalo je teško. Roba na inostranim tržištima nije kurentna, jer je njena izrada skupa zbog uvoza kompletnog repromaterijala, uglavnom, iz Turske, Grčke i Italije.
Sve naredne godine počele su da menjaju situaciju u džins industriji. U zidinama započetih velikih fabričkih hala ostala su zarobljena sopstvena i kreditna finansijska sredstva. Svetska ekonomska kriza od 2009.godine počela je da smanjuje broj fabrika za proizvodnju dćinsa i zaposlenih radnika i njihovih zarada, smanjivala se i proizodnja, a sve jača je postajala konkurencija stranih firmi. Na to su se nadovezali pandemija korone i ratovi.
Dolina džinsa danas?
– Sve staje samo u jednu reč, istorija – kaže Tigrin Kačar, vlasnik Fabrike za dečiju konfekciju „Stig“.
Ocenjuje da je država zaboravila na ovdašnje proizvođače džinsa i da „svu prednost imaju strane firme“, jer „mi i ekonomski i organizaciono nismo u stanju da uđemo u tu tržišnu trku sa svim tim firmama, koje imaju plus podršku i naše države. Naše firme, koje su svih ovih decenija održavali i zapošljavali veliki broj građana, sada smo u nepovoljnom položaju“.
Kačar ističe da je sve drugačije. Nelojalna konkurencija inostranih firmi, naterala je novopazarske proizvođače džinsa da koriste druge materijale i da kvalitetom traže svoje mesto na tržištu.
– Sada imamo nenormalnu hiperprodukciju i tržišno ponašanje da nova kolekcija bude snižena i na rasprodaji – objašnjava vlasnik „Stiga“.
Instalisani proizvodni kapaciteti, od prošle decenije, koristili su se oko 40 odsto, a u pogonima je nedostajalo oko 1.000 krojača i šivača.
Mladi su sve manje bili zainteresovani da rade u tim fabrikama, čak nije bilo ni velikog interesovanja učenika iz Škole za dizajn tekstila i kože da u toku školovanja dobiju stipendiju, praksu obavljaju u fabrikama za proizvodnju džinsa i nakon završetka srednje škole imaju obezbeđeno radno mesto i mogućnost za usavršavanje u struci. Na konkurs koji je raspisala asocijacija proizvođača džinsa javilo se samo 8 srednjoškolaca.
Sada je, u odnosu na pre desetak godina, sve svedeno na minimu. U poslu je ostalo dvadesetak proizvođača, toliko je i marki džins odeće. Većina se preorijentisala da radi kompletne brendove za proizvođače iz Grčke, Italije i Slovenije, koji su „velike investicije uz mali procenat zarade“.
Sadašnje zarade zaposlenih kreću se najviše do 70.000 dinara. I dalje radnici najviše vole isplate na ruke, bez osiguranja, jer ostale prinadležnosti ostvaruju na evidenciji nezaposlenih.
U fabrikama džinsa sve je manje mladih, koji masovno odlaze u zapadnoevropske zemlje, pa je počeo „uvoz“ radnika iz Pakistana i Vijetnama. Zna se da ih ima, ali ne i koliko. O tome vlasnici fabrika nerado govore.
U Novom Pazaru dve i po decenije nema direktnih investicija, niti otvorenih novih radnih mesta. Privreda se oslanja na lokalna mala i srednja preduzeća. Posao traži 23 hiljade ljudi i po stopi nezaposlenosti od 50 odsto radno sposobnog stanovništva, ovaj grad je pri dnu republičke lestvice.
Dobro je zakrizilo, ali i dalje važi „100 odsto najbolji novopazarski džins“.
Evropsko tržište za oporavak džins industrije
Od nekadašnjih 400 proizvođača džinsa, posle tri i po decenije, u poslu je ostalo manje od 10 odsto.
Nastale kao rezultat sive ekonomije, opstale su samo one koje su ušle u legalne tokove poslovanja i ozbiljna ulaganja u osavremenjavanje proizvodnje.
Oni koji su ostali u poslu šansu za oporavak vide u otvaranju evropskog tržišta.. Tvrde da su njihovi proizvodi konkurentni na evropskom tržištu , jer modni trendovi, cene i kvalitet mogu da zadovolje probirljivo evropsko tržište.
Na tom tržištu, sa svojim brendovima, prisustno je desetak novopazarskih proizvođača džins odeće, a na ruku im ide i Sporazum o slobodnoj trgovini, kojim su ukinute carine između Srbije i EU.
Njihovi proizvodi se prodaju na tržištima Poljske, Češke, Italije, Nemačke i Slovenije, a zbog blizine najinteresantnija su im tržišta Grčke, Bugarske i Rumunije. Ipak, najviše farmerica prodavalo se, do rata, u Rusiji i Belorusiji na osnovu bescarinskog sporazuma.
Džins – prva asocijacija
Ekonomski stručnjaci i kupci, Novi Pazar, nazvali su „malim privrednim čudom“, „dolinom džinsa“ i „prestonicom džinsa“, pa je prva asocijacija na ovaj grad postala odeća od džinsa.
Proizvodnja od teksas platna, ovom gradu, omogućila je da opstane u najtežim devedesetim godinama prošlog veka.
Kvalitet proizvoda ostao je isti, od početka do sada. Poređenja između stranog i novopazarskog, pretežu na džins iz ovog grada.
Robna pijaca je, oduvek, bila stalna adresa farmerica i ostalih odevnih predmeta od teksas platna. Ima onih sa jedva uočljivim felerom od kamenovanja do onih bez mane, po ceni od 10 – 15 eura.
Osavremenjavanje poslovanja donelo je postavljanje bilborda duž saobraćajnica koje vode ka Novom Pazaru. Kompanije su trasirale puteve da se lakše dođe do njih i njihovih prodajnih objekata.
Niko ne može da promaši modni trend, kvalitet i cenu pristojnu za plitke džepove.
Farmerice nekada kroz statistiku
Evropski pokret u Srbiji i nemački ZDF, početkom prošle dcenije, sproveli su istraživanje o političkoj i ekonomskoj situaciji u ovom delu Srbije.
U rezultatima tog istraživanja napisano je da je, do prve polovine devedesetih godine, da se u Novi Pazar, godišnje, legalno i ilegalno uvozilo ukupno 24 miliona metara teksas platna, proizvodilo 20 miliona farmerica, a dnevna proizvodnja po radniku bila je 36 komada.
Tada je mesečni promet džinsa, na čuvenoj novopazarskoj pijaci, vio preko 10 miliona evra, odnosno 20 miliona tadašnjih nemačkih maraka.
Hiper proizvodnja i velike zarade počinju da jenjavaju. Istraživači su ocenili da je to posledica uvoza jeftine odeće sa Istoka i carinjenja po nerealno niskim osnovicama.
Istraživači su zaključili da je do problema u ovoj oblasti došlo i zbog predimenzioniranih kapaciteta, uvođenja modernih tehnologija, nepostojanja jasne strategije i sektorske organizovanosti, povećanje konkurencije među proizvođačima džinsa, prelazak iz sive ekonomije u legalne tokove poslovanja i izmirivanjem obaveza prema državi. „Zlatno doba džinsa“ počelo je da bledi još 2003.godine, zaključili su istraživači.
Pomoć USAID
Novopazarski proizvođači džinsa dugo su se bezuspešno borili da otvore inostrana tržišta, a kao najpovoljnije, zbog bescarinskog sporazuma, učinilo im se rusko. Međutim, Rusi, u početku, nisu pokazivali veliko interesovanje.
Napori su se poklopili sa vremenom kada je Američka organizacija za međunarodni razvoj (USAID) deo svojih aktivnosti usmerio ka pomoći razvoju privrede u Novom Pazaru.
Jedna od aktivnosti, 2008.godine, bilo je formiranje Asocijacije tekstilaca (ASTEX), koju su činile 135 kompanija za proizvodnju džinsa, koje su na rusko tržište ušle pod zajedničkim imenom „Džins iz Srbije“.
Tada su počeli uspesi na ruskim sajmovima i prvi rezultat bio je izvoz farmerica u vrednosti od 225 hiljada dolara i otvoren je distributivni centar u Moskvi.
Organizovane su i edukacije kako da vode svoje firme, kako da prepoznaju svoje mesto na tržištu, o boljem dizajnu, o unapređenju marketinga, brenda i boljoj logistici.
Učili su novopazarski proizvođači džinsa i efikasne metode planiranja i plasiranja proizvodam i izmirivanja svih obaveza.
Ta američka agencija, 2015.godine, dala je još jedan veliki doprinos džins industriji u ovom gradu, kada je obezbedila modernu tehnologiju za značajno smanjenje potrošnje vode i energije i eliminaciju upotrebe štetnih izbeljivača, koji se koriste u završnim fazama izrade džinsa.
Tim projektom USAID je podržala šest novopazarskih proizvođača džinsa, koji su izvozili na inostrano tržište, da osnuju asocijaciju Pro-Denim, radi zajedničkog korišćenja modernu opremu, u čiju kupovinu je uloženo 280.650 dolara. Cilj je, kako je obrazloženo,da se „proizvođačima iz Novog Pazara omogući sticanje konkurentske prednosti i privuče pažnja ekološki svesnih potrošača.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
