Drobnjak: Autoput Kragujevac – Batočina puštamo sledeće nedelje

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Teman kad je Vodja ovde sa svojim makazicama iz IKEA da prereze masnicu i kaze kako se neboji atentatora.

2. ZAŠTO KASNI AUTOPUT BT–KG
   Zašto se odlaže otvaranje Auto-puta Batočina-Kragujevac? Naravno, čeka se na „svečano otvaranje“ kako bi se svečanost uskladila s kalendarom prebukiranih „obaveza“ Aleksandra Vučića (AV), za koje nije dovoljno njegovo 24-o časovno radno vreme. Jer, mora on lično, pred TV kamerama uz obavezno prisustvo funkcionera, članova i simpatizera SNS, da otvori novoizgrađeni Autoput, dužine 25 km; neće to učiniti ministarka Z. Mihailović (ZM) što je ranije bilo uobičajeno, jer je ispala iz protokola, zato što se u vreme predizborne kampanje previše trudila, uzaludno, da se ušlihta AV, nadajući se premijerskoj fotelji. A ono AV, bio naklonjeniji Ani Brnadić, koja to radi disciplinovanije, poznaje bolje IT tehnologiju, manje su joj ambicije, zadovoljna je sa 50% premijerske vlasti.
   A sad nešto o Auto-putu (AP) Batočina–Kragujevac (ili obrnuto KG–BT). Taj AP je započet davne 1979. upravo kada sam se preselio iz KG u BG. Putujući gotovo svakodnevno autobusom KG-BG i obrnuto, putnici su se tešili što se putovanje produžava jer su česta skretanja s glavnog na sporedni privremeni put, zaobilazeći gradilišta; objašnjenje je bilo: gradi se AP koji će povezati KG s onim BG–Niš. A onda se o tom AP dugo ćutalo, sve dok pre nekoliko godina u Kragujevac nije došao Fiat, investitor veka, koji je na poklon dobio kompletnu infrastrukturu, hektare najplodnije zemlje i obećanje da će AP biti gotov za nekoliko meseci. A ono, još čekamo na svečano otvaranje, iako je, po tvrdnji investitora, odavno završen. Ništa nije gotovo dok AV ne kaže. (I Tito je svečano otvarao sve auto-puteve i omladinske pruge, osim 1963, kad je bio odsutan, zbog zasedanja GS UN, pa je tu svečanu ulogu prepustio Aleksandru Rankoviću). A i Vučić ne beži od Titovog metoda stvaranja vlastitog kulta ličnosti. kao ni njegov politički „otac“ Toma Nikolić. Ali, dok je Vučićev politički „deda“ (Šešelj) pretio da će u Titov grob zabosti glogov kolac i „iseliti“ ga iz Kuće cveća uz podršku „sina“ Tome, „unuk“ Vučić opreznije oponaša Tita u izgradnji vlastitog kulta ličnosti, insistirajući uvek na prezimenu svog uzora – Broz, da bi bio „ozbiljniji“. Sličnost je ipak varljiva. Za razliku od Titovog doba, kad je mogao da računa samo na masovne mitinge dobrovoljaca, ovi današnji tvorci vlastitog kulta (ili kultova) raspolažu brojnim medijima i rijaliti programima.
   Igara i laži nikad mnogo, hleba nikad dosta!
   Đorđije Uskoković