BiF: „Druga smrt Boška Buhe“

Pozorište za decu koje nosi njegovo ime, decenijama su gradili ljudi koji su verovali da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu. Danas gledamo mučnu predstavu u kojoj oni, koji veruju samo u sopstveni džep i zbog kojih naša deca već decenijama odlaze što dalje od ove zemlje, nastoje svim silama da ovo pozorište isele sa njegove matične adrese.

Zato je ova druga smrt Boška Buhe i prisilno iseljavanje pozorišta koje nosi njegovo ime, i to zarad nečijeg privatnog profita, mnogo gora. Ona nam poručuje da smo se umorili od snova o boljem svetu, da pristajemo na puko preživljavanje i da smo svoje nade ustupili ljudima za koje ne važi nijedan zakon, da sa njima trguju, piše mesečnik Biznis i finansije u osvrtu na sudbinu slavnog dečijeg pozorišta čija će zgrada na Trgu republike po svemu sudeći završiti u rukama Predraga Rankovića Peconija.

Dečje pozorište „Boško Buha“ dobilo je ime po jednom od najmlađih boraca protiv fašizma i narodnom heroju Boški Buhi, koji je poginuo tokom Drugog svetskog rata sa samo 17 godina. Danas bi mnogi rekli da je dao svoj život uzalud, za zemlju koje više nema i za uverenja prema kojima se sada odnosimo kao da je to deo naše istorije kojeg bi trebalo da se stidimo. Ipak, Boško Buha je za svog kratkog života imao nešto što mi sve više gubimo – iskreno je verovao da je bolji svet moguć.

Pozorište za decu koje je nazvano po njemu, podarilo mu je drugi život. Nastavio je da živi kroz dečje i snove odraslih, koji su verovali da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu.

U decu su verovali naš čuveni književnik Branislav Nušić i učitelj Mihailo Sretenović, kada su još 1904. osnovali „Prvo dečje pozorište“. To pozorište je bilo u pravom smislu dečje, jer su u njemu uloge igrala isključivo deca. Osnivači pozorišta su sami pisali komade, spremali decu, izrađivali dekor i kostime, bili reditelji, sufleri, dekorateri, pa čak i blagajnici i razvodnici. Nažalost, zbog finansijskih problema, ovo pozorište je trajalo samo dve godine.

Istorija koja se iznenada našla na rasprodaji

Branislav Nušić nije prestao da veruje u decu, pa je posle više od tri decenije, 1937. godine osnovano „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda“. U ovom pozorištu igrala je i ćerka Branislava Nušića, Gita Predić – Nušić. Uloge odraslih su igrali stariji glumci, a deca samo dečje role.

Posle Drugog svetskog rata, 1945 godine, otvoreno je „Pionirsko pozorište“, a sav dekor i garderoba „Rodinog pozorišta“ sačuvani za vreme okupacije, ustupljeni su ovom pozorištu kojim su rukovodili Sofija Vukadinović, Milivoj Predić i Gita Predić – Nušić. Zahvaljujući tome što je Gita Nušić, kao i njen otac, verovala u decu, 13. oktobra 1950. godine je konačno osnovana stalna dečja scena, koja će poneti ime narodnog heroja, dečaka Boška Buhe, gde nekadašnja deca danas dovode na pozorišne predstave svoje unuke.

Pozorište „Boško Buha“ je tokom 72 godine svog rada okupilo oko sebe najveća rediteljska i glumačka imena u našoj posleratnoj istoriji, jer dokazati se deci je mnogo teže nego dokazati se odraslima. Na toj sceni su sazrevali Miki Manojlović, Neda Arnerić, Boda Ninković, Goran Šušljak, Milorad Mandić Manda i mnogi drugi poznati glumci, ali i reditelji i kompozitori: Miroslav Belović, Dejan Mijač, Mila Karadžić, Jagoš Marković, Ljubomir Draškić, Bojan Stupica, Jug Radivojević, Minja Dedić, Nikita Milivojević, Aleksandar Lokner, Kornelije Kovač, Zoran Simjanović, Momčilo Bajagić Bajaga…

Predstave koje i dalje pamtimo, kao što su „Biberče“, „Kapetan Džon Piplfoks“, „Crvekapa“, „Tom Sojer“, „Čarobnjak iz Oza“, „Snežna kraljica“, „Zvezdarski vitez“ napisali su ili adaptirali poznati pisci i dramaturzi Jovan Ćirilov, Milovan Vitezović, Stevan Koprivica, Duško Radović i Ljubivoje Ršumović, koji se na čelu pozorišta nalazio dugi niz godina.

Pozorište „Boško Buha“ je gostovalo po celoj nekadašnjoj Jugoslaviji i po brojnim pozorišnim festivalima u svetu. Zahvaljujući ovom pozorištu, svet je na velika vrata dolazio do mnogih generacija naše dece, čak i devedesetih kada nas je većina sveta odbacila. Da biste to radili, morate da verujete da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu.

Sudbina ovog pozorišta je sudbina svih nas

Danas gledamo mučnu predstavu u kojoj oni, koji veruju samo u sopstveni džep, nastoje svim silama da ovo pozorište, koje je već godinama podstanar, sada i definitivno isele sa njegove matične adrese. Mnogo puta smo se žalili da od naše istorije nije ostajao ni kamen na kamenu, jer su nas večito rušili okupatori. Danas nam okupatori ne trebaju, jer imamo „svoje“ koji će razbucati i to malo što nam je ostalo.

Može delovati da Srbija u ovom trenutku ima mnogo većih problema, nego što je to pitanje gde će se odigravati predstave pozorišta „Boško Buha“. Ali sudbina ovog pozorišta je sudbina svih nas, koji pristajemo da ova institucija – koja je na papiru institucija kulture od nacionalnog značaja – postane moneta za potkusurivanje u jeftinom politikantstvu nazovi političkih stranaka.

Mi nemamo ozbiljne političke stranke, već samo one koji umesto u decu, isključivo veruju u svoj džep. Zbog takvih, koji se samo prividno smenjuju na vlasti, naša deca već decenijama odlaze što dalje od ove zemlje, a umesto njih nam za vikende dolaze turisti željni jeftinog, banalnog provoda i strani investitori željni podsticaja koji ih stavljaju iznad bilo kog zakona.

Zato je ova druga smrt Boška Buhe i prisilno iseljavanje pozorišta koje nosi njegovo ime, i to zarad nečijeg profita, mnogo gora. Ona nam poručuje da smo se umorili od snova o boljem svetu, da pristajemo na puko preživljavanje i da smo svoje nade ustupili onima za koje ne važi nijedan zakon, da sa njima trguju.