Država blagostanja kao zajednički interes radnika i poslodavaca

Učimo da država blagostanja, za koju se radnička klasa širom Evrope izborila nakon Drugog svetskog rata, štiti radnike od kapitalističke eksploatacije i tržišnih sila kroz socijalna davanja i „sigurne“ ugovore o radu.

Socijalne politike se prikazuju kao politička neophodnost, ali i kao ekonomski trošak za poslodavce koji po svaku cenu treba minimalizovati da bi se omogućila bolja cenovna konkurentnost i veći ekonomski rast. Unutar ove paradigme, teško je zamisliti da bi država blagostanja mogla da bude institucija od koristi za kapitaliste i poslodavce, kao i da bi oni mogli pronaći zajednički interes sa radnicima.

Međutim, švedska, a potom i skandinavska, socijaldemokratska država nastala je 1930-ih godina upravo tako što nije suprotstavljala interese kapitala i radnika, već tako što je insistirala na tome da država blagostanja koristi obema stranama.

Prominentni stručnjaci i aktivisti u oblasti socijalne politike u tom periodu u Švedskoj bili su bračni par Alva i Gunar Mirdal (Alva & Gunnar Myrdal), sociološkinja i ekonomista, oboje dobitnici Nobelove nagrade, ona za mir 1982. godine, a on za ekonomiju 1974. godine.

NJih dvoje su u svom radu i političkom angažmanu insistirali da ulaganje poslodavaca i države u radnike/ce i njihovu decu, kroz obrazovanje dece i odraslih, kao i brigu o deci, ima pozitivne efekte na ekonomski rast.

Oni su pokazali i da ovakve javne politike povećavaju produktivnost radne snage, te stoga nisu samo trošak za državu i preduzeća. Tako je nastala paradigma socijalnog ulaganja (social investment) koja čini integralni deo skandinavskog modela rasta.

Paradigma socijalnog ulaganja, koja promoviše obrazovanje dece i odraslih u dostojanstvenim uslovima kao osnovni stub države blagostanja, danas je posebno dobila na značaju i van Skandinavije, usled globalne ekspanzije ekonomije zasnovane na znanju, koja daje akcenat na znanje kao važan faktor za kreiranje dodate vrednosti, neretko čak i važniji od kapitala.

Ako državu blagostanja posmatramo u ovim okvirima, ne možemo više tvrditi da ona nestaje, već vidimo da se ona prilagođava novim socijalnim i ekonomskim rizicima, kao što su promene u demografskoj, ekonomskoj i porodičnoj strukturi.

Kod skandinavskog modela rasta izvozna konkurentnost postiže se pretežno na osnovu kvaliteta proizvoda, umesto njegove cene. Obrazovanje i mogućnost prekvalifikovanja i dokvalifikovanja radne snage izuzetno su važni da bi se postigao kvalitet proizvoda.

Kako radnici dosta ulažu u obrazovanje i veštine, država štiti ta ulaganja kroz velikodušna socijalna davanja pojedincima u slučaju gubitka zaposlenja, koje je moguće zato što je potreban određeni nivo fleksibilnosti tržišta rada zarad optimizacije troškova proizvodnje dobara i usluga.

Ovakve socijalne politike stvaraju pozitivnu povratnu spregu gde ljudi još više investiraju u svoje veštine jer za njih bivaju nagrađeni.

No, jedno je Skandinavija, a drugo smo mi, s pravom ćete pomisliti. A da li je nešto od ovih ideja primenljivo u istočnoj Evropi?

Odgovor na ovo pitanje možemo pronaći na primeru baltičkih zemalja, a naročito Estonije. Dok ekonomska literatura baltičke zemlje smatra najneoliberalnijim reformatorima od svih istočnoevropskih članica EU zbog njihovih radikalnih programa makroekonomske stabilizacije, mnogo se manje pažnje poklanja činjenici da su te zemlje pribegle značajnim socijalnim ulaganjima još od 90-ih godina prošlog veka.

Baltičke zemlje su rano prepoznale obrazovnu politiku kao izuzetno važnu za razvoj izvozne konkurentnosti, a interes u tome su videle i političke stranke i poslodavci. One su kontinuirano, od početka tranzicije, imale među višim izdacima za obrazovanje u zemljama OECD-a.

Dosta su ulagale i u digitalizaciju obrazovanja i privrede, kao i digitalnu pismenost, a paralelno se fokusirale i na razvoj uslužne ekonomije bazirane na znanju. Pored toga, politike zapošljavanja su uključivale aktivne mere, ali i solidnu zaštitu radnika kroz socijalna davanja u slučaju nezaposlenosti, dok je zadržana i visoka zaposlenost u javnom sektoru u odnosu na ostatak istočne Evrope, naročito u sektorima obrazovanja i zdravstva.

Zanimljivo je i da je Estonija, koja je najuspešnija od tri zemlje u primeni ovih politika, 2015. dostigla treće mesto na svetskim PISA testiranjima funkcionalne pismenosti 15-godišnjaka, odmah iza Singapura i Japana.

Primer baltičkih zemalja nam ukazuje da je ideološki opasno ignorisati ulogu koju država blagostanja i javni sektor imaju u podizanju međunarodne konkurentnosti i ekonomskom rastu, jer to stvara lažni utisak da se za sve pozitivne ekonomske rezultate pobrinulo otvoreno tržište, dok se politike koje štite radnike isključivo predstavljaju kao ekonomski trošak, ali politička neophodnost.

Iako baltičke zemlje nisu dostigle skandinavski standard države blagostanja, one su ipak progresivnije od ostatka istočne Evrope po pitanju socijalnih ulaganja, te mogu biti dobar primer za ostatak regiona. Sa druge strane, ne treba zanemariti ni brojne izazove sa kojima se suočavaju zemlje evropske poluperiferije.

Niska cena visokokvalifikovanog rada u istočnoj Evropi dovodi do odliva mozgova u koje se ulaže državni novac kroz obrazovanje. Ti mozgovi doprinose razvoju zemalja iz centra, gde postoji bolje plaćena potražnja za njihovim veštinama.

Stoga ulaganje u obrazovanje nije dovoljno samo po sebi, već ono mora da bude integralni deo modela razvoja cele ekonomije, koja bi trebalo da stvara kvalitetne poslove za visokokvalifikovane radnike. Pored toga, starenje stanovništva, te veća glasačka moć penzionera nego mladih, dodatno dovodi do manje potražnje za politikama socijalnog ulaganja.

Autorka je naučna saradnica Univerzitet Sciences Po, Pariz