Država je izgubila mogućnost da kreira bilanse hrane

Pri tom, u prvom naletu prodali su se najznačajniji kompleksi firmi i zemljišta, značajni kombinati i prerađivački centri, čak znatno pre nego što je državi palo na pamet da sačini strategiju razvoja agrara.

U toj euforiji omogućeno je maloj grupi ljudi da dođu do velikog kapitala koji se meri hiljadama hektara, u nekim sliučajevima to su sada velike firme, ali je iza takvog juriša sa krilaticom „prodaj, prodaj“ ostalo previše devastiranih firmi, zemljišta i ljudi bez posla.

Ako bi se merilo brojevima, kvalitet zemljišta, koji zavisi od stočarstva gde je nusproizvod stajsko đubrivo, kao i od kvalitetnih mineralnih prehranjivača, opao je što se vidi po količini najplodnijeg dela obradive površine, humusa, kaže u razgovoru za Danas agroekonomski analitičar Milan Prostran i dodaje da je pre dve decenije procenat na obrađivanim njivama iznosio oko pet odsto, sada se on kreće u proseku oko dva procenta.

Takođe, do 2000. godine učešće poljoprivrede u BDP-u je iznosilo oko 19 odsto, prehrambene industrije oko osam procenata, ukupno 27, što se shvatilo kao dokaz nerazvijenosti.

U poslednjih deset godina ukupan udeo poljoprivrede i prerade je oko 9,5 odsto i jedino će specifičnost ove godine da taj procenat dovede do oko 15 odsto, procenjuje Prostran.

– U navodnjavanju je bilo nekada 140 do 150 hiljada hektara, posle popisa 2002. bilo je 99.700 da bi podaci iz 2019. pokazali svega 46-47.000 hektara u režimu navodnjavanja. Deo ranije ustrojenih sistema je kroz privatizaciju uništen, razvučen, njima su se isplaćivali i naplaćivali dugovi novih vlasnika. Istovremeno, haotična prodaja poljoprivrednih firmi i kombinata povukla je za sobom i raspad prerađivačke industrije, jer je i njihova prodaja išla uglavnom paralelno sa prodajom kombinata na koje su se naslanjali. Tako je otuđen veliki deo najboljih poljioprivrednih preduzeća i kombinata u prvoj tranši, onih koji su imali najkvalitetniju zemlju i potencijale prerade, posebno u Vojvodini gde se odvijala glavna bitka za resurse ali su bili zahvaćeni i Mačva, Podunavlje… – kaže Prostran.

On objašnjava da u Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, poljoprivredno zemljište ukoliko je bilo u vlasništvu firme nije imalo poseban status, kao što je to bilo u svim tranzicionim zemljama, već se smatralo delom kapitala. Tako je i prodato, što je parcelama znatno spustilo cenu i to u trenutku kada je po Evropi i zemljama u okruženju počeo vrtoglavi rast vrednosti agrarnih površina.

– Zemljište upisano kao kapital poljoprivrednog preduzeća u tom prvom naletu prodavano je za 150 do 170 evra za hektar. U Evropi je cena već dostigla 5.000 evra, i postojalo je ogromno interesovanje, na primer Italijana, za kupovinu njiva u Srbiji. Koliko je to bilo potcenjeno, govori podatak da je sada hektar oko 25.000 evra, eventualno dostiže 40.000 što je opet znatno ispod evropskih cena. Ali, ono što je bilo katastrofalno, je da kupcima niko nije postavio uslove u daljem korišćenju, pa se tako dešava da su Arapi uz PKB dobili i zemljište po ceni od 4.700 evra za hektar, a nedavno su parcelu ka Surčinu, potrebnu za izgradnju nekih skladišnih kapaciteta, prodali za milion evra po hektaru – kaže Prostran.

U agraru, prvo su prodati najbolji sistemi, kaže naš sagovornik, pa je Napredak iz Stare Pazove kupio MIšković, Agrouniju Kostić, to su bila dva najbolja sremačka preduzeća sa više od po 4.500 hektara zemljišta.

Oko Bečeja su se vodile velike igre, deo zemljišta morao je i da se vrati državi, na kraju je taj kombinat od oko 6.000 hektara prodat Kostiću.

Pored domaćih kapitalista pojavljuju se i strani, Hrvatima je u Odžacima prodato oko 2.500 hektara,  Arapi za sada imaju oko 35.000 preko PKB a država je polako izgubila mogućnost da bilansira hranu što bi trebalo da je njen strateški zadatak.

– U toj prvoj tranši je gotovo rasprodato zemljište a sa njim su se obezvređivali i prerađivački kapaciteti. Šećerane su otišle i za po tri evra, jedino je grčki Helenih Šuger platio neku razumnu cenu od 25 miliona evra, ali poenta je da se od nekada 14 broj sveo na svega nekoliko fabrika šećera. Bez proizvodnje su ostale i Budimka, Srbijanka, kragujevačka Zvezda i brojna druga preduzeća dok viškovi voća i povrća sada propadaju. U drugoj fazi prodata su manje atraktivna dobra, ali se ni tu nije birao kupac i mnoga su propala jer su dolazila u posed ljudi koji se nikada nisu bavili poljoprivredom – kaže Prostran i zaključuje da je privatizacija u srpskoj poljoprivredi proizvela deset do 15 latifundista koji poseduju hiljade jeftino stečenih hektara, imaju pravo prvenstva kod zakupa državne zemlje, a pravo je pitanje koliko oni tim stečenim dobrima doprinose, koliko vraćaju kroz dohodak i osavremenjavanje u agraru.

Isisane farme

Privatizacija u agraru bila je meta i narko-bosova, jer je kroz taj proces oprana prevelika količina novca. Domaći i međunarodni istražitelji su pre desetak godina tvrdili da je samo grupa formirana oko poverljivih ljudi Darka Šarića, poput Mileta Jerkovića, kupovinom preduzeća u agraru, autotransportu i ugostiteljstvu, kroz te firme oprala više od osam milijardi evra. Podsetimo, Šariću se sudilo za tek 20-ak miliona. Iza tih poslova ostale su „isisane“ firme, otpušteni radnici i dugovi.