Država ne obezbeđuje svima iste uslove za rad

Da bi taj cilj ostvarila, pred državom ali i resornim ministarstvom još je dosta posla, jer se u praksi malo toga menja. Na povoljniji poslovni ambijent loše svetlo baca finansijska nedisciplina, koja povremeno blokira rad čak i velikih građevinskih firmi, razorno je dejstvo sive ekonomije i rada na crno, a povlašćen položaj pojedinih preduzeća, državnih ili od posebnog interesa, nelojalnom konkurencijom ugrožava sve ostale na tržištu. Ako se, kada je građevinarstvo u pitanju, dodaju i efekti višegodišnjeg investicionog zastoja, kojim je aktivnost u toj grani prepolovljena a broj zaposlenih svake godine za po četvrtinu manji, onda je poslednji čas da se pad u toj industriji zaustavi. Razlog više je to što je reč o sektoru u kome se zaposlenost multiplikuje po formuli jedan prema tri do četiri, pa se, po sistemu koncentričnih krugova broj od oko 4.000 radnika u industriji keramike na primer, svake godine proporcionalno širi da bi za dve do tri decenije stigla do 100.000 ljudi koji su direktno ili posredno vezani za tu granu, tvrde analitičari.

– Država je antagonizovana sa poljoprivredom, pa iako se to sada menja, na pozitivne efekte još čekamo. Činjenica je da su nesagledive posledice nastale zbog preranog otvaranja granica za uvoznu robu, u trenutku kad domaća proizvodnja nije bila spremna da izdrži tu konkurenciju. Naše fabrike su u tom trenutku tek ušle u proces tranzicije dok su se one iz okruženja već modernizovale, ukrupnjale. Tako je u Bugarskoj sve pogone kupio italijanski gigant Maruci, uveo nove tehnologije a kako su kod njih inputi, od sirovine, energije do transporta, neuporedivo jeftiniji, predstavljaju ozbiljnu konkurenciju u čitavom regionu, kod nas tim pre, jer se uvoze bez carine – tvrde domaći keramičari.

Ipak, daleko veći problem od ozbiljnih fabrika iz okruženja, jeste konkurencija iz sive zone. Sama činjenica da ne postoje ni približni podaci o tome koliko se keramike uvozi i bez papira plasira kroz maloprodaju, trebalo bi da bude signal za uzbunu, ali se time ne bavi ni jedna od institucija. Analitičari tržišta kažu da značajni broj malih trgovaca kupuje sa italijanskih i španskih stovarišta, često i sa fabričkih otpada, robu sa greškom ili restlovane serije, a u uvoznoj deklaraciji to označava kao repromaterijal. Međutim, umesto ugradnje, kontingent se ubrzo rasproda, neoporezovano, kroz trgovinsku mrežu, sa etiketom u kojoj se ta keramika reklamira kao da je reč o prvoklasnom inostranom brendu. Istina je, ističu stručnjaci, da više od 90 odsto te robe nema ni atest, jer on nije obavezan prilikom carinjenja. Domaći proizvođači, pak, bez značajnog troška koji izdvajaju za sertifikate i potvrdu kvaliteta, ne mogu da računaju na svoje mesto u rafovima.

– Država bi mogla u tom delu da pomogne našim fabrikama, da uspostavi kontrolu od granice do trgovine, čime bi obezbedila da na tržištu svi radimo pod istim uslovima. Ako bismo išli i korak dalje, za oživljavanje ove grane, koja ima dobar i kvalitetan proizvod, bila bi značajna i podrška koja bi nam podigla konkurentnost. U sadašnjim uslovima, mi teško prolazimo na tenderima, posebno u inostranstvu, jer za fabrike iz Mađarske, Austrije ili Hrvatske, bankarske garancije daju njihove države, dok mi na to ne možemo da računamo i ponuda nam je za taj iznos skuplja – kažu u Keramici Kanjiža.

Različito poslovanje

Na domaćem tržištu se izdvajaju četiri fabrike – Keramika Kanjiža, Polet, Zorka i „Toza Marković“. Iako su, prema podacima APR-a za 2013. godinu, imale gotovo identičan prihod, koji se kretao od 1,1 do 1,6 milijardi dinara, poslovni rezultati su im različiti. Prve dve su ostvarile dobit, Polet u iznosu od 26,7 miliona dinara, dok je kod Kanjiže, koja je imala i značajnu tehnološku investiciju, profit bio 12,5 miliona. Obe upošljavaju između 200 i 300 radnika, koliko i Zorka, koja je, pak, poslovala sa minusom od 220 miliona dinara. U najlošijoj situaciji je kikindski „Toza“, sa oko 800 zaposlenih, koji radi iz stečaja, ima i nešto povoljniju poziciju na tržištu jer mu niže cene omogućava to što ne izmiruje obaveze, pa je u „crvenom“ za milijardu dinara, pri čemu je i jedan od značajnijih poreskih dužnika.

Ujednačene cene

Cene domaće keramike prilično su ujednačene, pa tako u jednoj od novosadskih prodavnica, na primer, kvadratni metar pločica prve klase iz Poleta košta od 709 do 840 dinara, „Toza“ je od 750 do 980, Kanjiža od 770 do 900 a Zorka od 830 do 900 dinara. Ekskluzivnije kreacije, koje nude Zorka i posebno Kanjiža, kreću se do 1.200 dinara po kvadratu.