Država prisvojila akcije radnika i penzionera PKB-a

Oni se pozivaju na Zakon o privatizaciji kojim je predviđeno da radnici i penzioneri, po osnovu radnog staža imaju pravo na besplatne akcije firme. Međutim, u „šetnji“ vlasništva sa republike na Grad i obratno, to pravo se negde izgubilo. Naš list ni posle desetak dana nije uspeo da od Ministarstva privrede dobije odgovor u kojoj se fazi to dogodilo. Glavno, prilikom prodaje imovine PKB-a Al Dahri, država je oglasila prodaju kapitala kompanije koji je u njenom stopostotnom vlasništvu. Bivši i sadašnji zaposleni tako su ostali bez svog udela, a davno pre toga istekao je rok u kome su mogli da se, kao ostali građani, prijave za besplatne akcije iz portfelja Akcionarskog fonda.

Da su radnici s pravom očekivali svoj udeo, svedoči i dopis koji je bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas uputio menadžmentu i radnicima u julu 2013. i čestitajući im pobedu u jednom od sudskih procesa oko imovine PKB-a, poručio da očekuje „uskoro okončanje procesa prenošenja dela vlasništva zaposlenima i penzionerima u skladu sa datim obećanjem“.

– Kada je PKB prešao sa Republike na Grad, strategija je bila da se deset odsto kapitala prenese u vlasništvo radnika i penzionera, tako da ljudi koji su učestvovali u stvaranju te korporacije, ukoliko ona počne dobro da radi, dobiju dividende. Međutim, ubrzo je u Grad uvedena prinudna uprava, ja sam smenjen i to nije završeno. Inače, duboko verujem u takav koncept, zakon ga dozvoljava i žao mi je što to nije sprovedeno jer bi koristi od firme u kojoj su proveli veliki deo života imali i penzioneri i oko 2.000 radnika, ali i kompanija od njih jer bi prilježnije radili – kaže Đilas za naš list.

On dodaje detalj koji potvrđuje tu strategiju. Kaže da su radnici ubrzo po prelasku u nadležnost Grada, već posle nekoliko meseci kada su shvatili da primaju pune plate, da su im uplaćeni doprinosi, počeli firmu da doživljavaju kao svoju, nije više ni obezbeđenje bilo potrebno.

Ti isti radnici sada pitaju gde se izgubio njihov udeo u kompaniji.

– Udruženje bivših radnika i penzionera u nekoliko navrata bezuspešno je pokušavalo da od sadašnjeg menadžmenta PKB-a dobije uvid u dokumentaciju firme, na osnovu čega bismo utvrdili i pojedinačne godine staža članova ali i vrednost akcija na koje po tom osnovu imaju pravo. Obraćali smo se i Ministarstvu privrede. Dobili smo odgovor da od 2009. godine PKB ne posluje sa društvenim kapitalom zbog čega nema uslova da se primeni odredba zakona koji propisuje prenos akcija zaposlenima bez nadoknade. To, međutim, nije tačno i mi smo zatražili od suda da odredi veštačenje kojim bi se utvrdilo koliko je društvenog kapitala u PKB-u, kolika je vrednost akcija i koji iznos treba da se prenese na penzionere i radnike – kaže za Danas Saša Gemaljević, advokat koji u ovom predmetu zastupa udruženje bivših radnika PKB-a.

On objašnjava da je zaključkom Vlade u junu 2009. utvrđeno da je udeo državne svojine u sredstvima koje koristi PKB 99,5 odsto. Međutim, to se uglavnom odnosilo na zemljište dok je korporacija imala i svoju, značajnu imovinu tada još u statusu društvene. Kako PKB nije uspeo u zakonskom roku da se privatizuje, 2015. je primenjena odredba kojom se celokupan iznos neprivatizovanog društvenog kapitala prenosi u vlasništvo države. Pre tog koraka, trebalo je odrediti udeo zaposlenih i penzionera, ali to nije učinjeno. Država je godinu dana kasnije, opet zaključkom Vlade, preuzela PKB od Grada i prisvojila i društveni i kapital zaposlenih.

Svemoćni zaključci Vlade

Prema rečima advokata Gemaljevića, u proceduri prodaje Al Dahri, država je još jednom izigrala zakon, ovog puta o poljoprivrednom zemljištu, prema kome se parcele u državnoj svojini ne mogu otuđiti trećim licima. Primenom tog zakona katastar je odbijao da sprovede nalog PKB-a da se uknjiži na državnom zemljištu koje koristi, a i kada je to uspevao, pravobranilac je pokretao upravne sporove radi poništaja takvih rešenja. Međutim, Vlada je još jednom intervenisala zaključkom i pravobranilaštvo je dobilo nalog da takve sporove više ne pokreće. PKB je to nekada državno zemljište upisao kao svoje, privatno na osnovu čega je i Al Dahra mogla da uđe u kupovinu 17.000 hektara oranica uz ostalu imovinu korporacije.